Narod bira patrijarha i vojvodu

NEPOSREDNO pred početak Majske skupštine, u najstarijem sremsko-karlovačkom Sabornom hramu (1758), koji je tog 1 /13. maja 1848. godine bio okružen mnoštvom ljudi, mitropolit Josif Rajačić, u pratnji sveštenstva, održao je liturgiju i blagosiljao predstojeće zasedanje.

Po završetku bogosluženja, u neoklasicističkom zdanju magistrata građenom od 1806. do 1811. godine, započelo je istorijsko zasedanje. Svojom upečatljivom besedom, skupštinu je otvorio mitropolit Rajačić podsetivši najpre da je plamteći revolucionarno-narodni pokret u zapadnoj Evropi "dopro i do nas":

"Prava svima narodima obšta jesu: narodnost, jezik, samostalnost, vera, zavičaj, sloboda misliti i misli svoje slovom ili pismom drugima saobštiti. Blažen je i preblažen narod koji je blaga ova sačuvao, koji je nji stekao i koji ta mirno uživa. Naprotiv, nesretan je i žalostan onaj narod koji se je tije dobara, ma kojim mu drago načinom lišio", besedio je mitropolit, a njegove reči narod je netremice "upijao".

POTOM je mitropolit govorio o aktuelnom položaju srpskog naroda u velikom carstvu: "U koji red naroda, da li u red sretnije ili nesretnije, mili naš serbski narod spada, mislim da nije teško pogoditi. Strašne i žalosti pune sudbe je ovaj hrabri, verni i za slobodu i veru Hristovu ne samo našega današnjeg otečestva, no i cele Evrope mnogozasluženi narod do dana današnjeg preterpio. Je li mu pokretom sadašnjem Evrope svanulo i hoće li ga blagodatno sunce obšte evropske slobode ogrijati? I Srbin, dakle, mora sva svoja prirodna, političeska i verozakona prava, bila ona izgubljena ili oteta, natrag dobiti i uživati."

Uz burno odobravanje sunarodnika, mitropolit Rajačić podsetio je poslanike i okupljeni narod i na slavne pretke:

"Zato odložite svaku strast, odbacite daleko od sebe sve sebične interese, imajte pred očima samo slavu, čest i polzu narodnu, mislite da na vas gleda danas sav prosvešteni, sav slavenski svet, dopustite da rečem da vas gleda sveto pleme Nemanjića, Simeona, Save i Uroša, da vas prate oči Dušanove, Lazareve, Arsenija i Maksima, pomente se Miloš Obilića, složne braće devet Jugovića, al' i nevere Vuka Brankovića! Neka carstvuje u sovetu vašemu sveta sloga, mudrost, pravda, ljubov i istina. Nek vas krepi sveta vera vaša, nek vas vodi premudrost božija."

NA KRAJU, Rajačić je uputio najsnažniju poruku: "Ne naglite da što pre uradite čega bi se ili stiditi mogli ili što bi svetinji vašoj, cerkvi i narodnosti pagubu nanesti, slavu praotaca, slavu i čest narodnju pomračiti i obraz nam ocrniti moglo. Radite sve kao narod slavan, kao narod slobodan, kao narod pametan, zreo i mudar, kao narod hrabar, veran i serbske slave dostojan!"

U nastavku Skupštine pročitan je spisak povlastica koje je još 1690. godine austrijski car Leopold Prvi dao Srbima ukazom, poznatim kao "Privilegija". Tim ukazom, podsetimo, car je uvažio tadašnje zahteve srpskog sveštenstva i naroda i garantovao im slobodu vere, upotrebu julijanskog kalendara i pravo izbora arhiepiskopa i drugih episkopa i sveštenstva.

U SLIČNOM tonu, u nastavku Majske skupštine, besedio je i Nikanor Grujić, pesnik i vladika pakrački. U svetu pesništva poznat pod imenom Srb Milutin, vladika je u lirskom duhu podsetio na golgotu srpskog naroda i njegovog jezika:

"Kod slavnog našeg imena - potucali smo se od jednog gospodara do drugoga kao siročad, koja nisu zapamtila roditelja svog, bez imena ili pod onakim imenom kakvo nam je ko izdeo! Kod lepog našeg jezika - nismo se mogli skoro nikome u životu našem ni potužiti ni pohvaliti svojim jezikom, nego smo morali tako lomiti jezik naš o tuđe reči, kao da svojih i nemamo! Razdrobljeni na stotinu strana - na stotini strana svako je mogao gospodariti nad nama, a mi nismo mogli ni nad samim sobom, kao da nismo nikada gospodarili sami sebi!"

UZ PODSEĆANjE na privilegije, na sremsko-karlovačkoj skupštini usledilo je još jedno - da su Srbi nepravedno izgubili pravo da biraju patrijarha i vojvodu. Na pomen reči "patrijarh", poslanici su počeli da izvikuju ime mitropolita Rajačića. On je jednoglasno izabran za patrijarha.

Patrijarh Rajačić se, zatim, skupu obratio pitanjem da li žele vojvodu iz građanskog ili vojničkog reda. Poslanici su se opredelili za vojnički red, pa je patrijarh odmah imenovao nekoliko oficira: feldmaršala-lajtnanta Jovana Živkovića, general-majora barona Stevana Jovića, general-majora Kuzmana Teodorovića, pukovnika Lazara Mamulu.

Zabeleženo je da na pomen tih imena skupštinari nisu reagovali, ali kada je Rajačić izgovorio ime pukovnika Ogulinske regimente Stevana Šupljikca, "muža učena, rodoljupca žarka i vojnika plamena", zaorilo se iz mnoštva srpskih grla: "Živio vojvoda Šupljikac!" Izborom Šupljikca za vojvodu okupljeni narod bio je "pijan od oduševljenja", zapisali su savremenici.

ZANIMLjIVOST je da su položaj vojvode Srpskog Vojvodstva priželjkivali i srpski knezovi Miloš i Mihailo Obrenović. Među kandidatima bio je i srpski vojskovođa iz Prvog i Drugog srpskog ustanka Toma Vučić Perišić, kao i tamiški veliki župan, grof Petar Čarnojević. Ovaj drugi slovio je kao kandidat do trenutka kada ga je, nekoliko nedelja pre Majske skupštine, mađarska vlada imenovala za komesara naloživši mu da se obračuna sa pripadnicima Srpskog narodnog pokreta i da ih kazni što je on i učinio.

Istoričari skreću pažnju na činjenicu da su poslanici Majske skupštine u ogromnoj većini bili predstavnici Srba iz Srema, Bačke i Banata, ali nisu insistirali na tome da patrijarh i vojvoda budu iz njihovih sredina, već su izabrali ljude iz daleke Like i Banije. Tim izborom, kako ističe akademik Vasilije Krestić, Srbi su pokazali da su imali visoko razvijenu nacionalnu svest i osećanje duhovnog jedinstva, koje nisu ograničavala geografska prostranstva.