Patrijarhov uzaludan put u Inzbruk

GLAVNI odbor, osnovan na Majskoj skupštini, trebalo je da predstavlja neku vrstu vlade novoproglašenog Srpskog Vojvodstva. Četrdeset osam izabranih članova od samog početka nije je u rukama imalo značajniju vlast, niti je ona bila precizno određena.

Nije, takođe, imao ni stalno sedište, ni stalnog predsednika. U početku je odlučujuću reč u Odboru imao patrijarh Josif Rajačić, koji je bio izabran za prvog predsednika.

Odbor se sastao ubrzo posle Majske skupštine i odlučio da se izaberu delegacije koje će na najvišim mestima i drugde preneti zaključke Srba sa Majske skupštine.

Patrijarh Rajačić obavezao se da o sadržaju srpskog proglasa obavesti mađarskog ministra prosvete Jožefa Etveša. Doneta je odluka i da protosinđel Nikanor Grujić, prota Pavle Stamatović, advokat Pavle Radovanović i Jovan Subotić, istoričar i pisac, predstavljaju Srbe na Slovenskom kongresu u Pragu.

ODLUČENO je i da jedna delegacija poseti komandanta Ogulinske regimente Stevana Šupljikca i pozove ga da, čim mu car potvrdi čin vojvode koji mu je dodelila Majska skupština, dođe da preuzme svoju novu dužnost.

Već krajem maja iz Sremskih Karlovaca deputacija koju je predvodio patrijarh krenula je na put da carskom dvoru prenese odluke Srba o formiranju Srpskog Vojvodstva, proglašenju srpske nacije, izboru patrijarha i vojvode. Nisu se zaputili u Beč nego u Inzbruk gde se car privremeno preselio zbog nemira koji su izbili u carskoj prestonici.

Car Ferdinad je primio srpsku deputaciju 19. juna, i to u prisustvu predstavnika mađarske vlade, princa Pala Esterhazija. Srbima se to nimamo nije dopadalo tim više što audijencija nije imala zvaničan već privatan karakter.

HABZBURŠKI dvor u tom trenutku, naime, nije želeo da narušava odnose sa Mađarima primajući predstavnike jednog naroda čiju nacionalnost mađarska vlada ne priznaje. Samim tim, dvor nije bio spreman ni da potvrdi zaključke Majske skupštine jer oni, takođe, nisu po volji Mađara.

Car je to nedvosmisleno potvrdio na samom prijemu nazivajući Srbe "podanicima grko-istočne veroispovesti", dajući im tako na znanje da ni on ne želi da prizna Srbima pravo na nacionalnost. Vladar bečkog dvora doslovce je rekao:

"Ne mogu da potvrdim odluke nezakonitog konventa koje su doneli moji podanici grko-istočne veroispovesti zajedno sa grupom došljaka iz Srbije. Ali, gotov sam da ispunim sve lojalne želje svojih podanika grčko-istočne veroispovesti, koje mi se podnesu zakonitim putem, a samo su mađarski sabor, mađarska vlada i vaši zakoniti organi preko kojih možete izjaviti svoje želje."

CAR je podrazumevao pod "zakonitim organima" srpski crkveni sabor, a ne narodnu skupštinu. Srpski hroničari toga vremena nisu ostavili budućim naraštajima objašnjenje kako se dogodilo da se srpska deputacija na čelu sa Rajačićem, posle neprijatnog prijema kod cara, obrela i kod nadvojvode Franca Karla i njegove supruge, nadvojvotkinje Sofije.

Mada je nadvojvotkinja za tu priliku u kosu uplela traku u srpskim nacionalnim bojama, predstavnici Srba ni ovde nisu dobili mnogo povoljniji odgovor. Slaba uteha bile su nadvojvodine reči: "Priznajemo da je i naš dvor i vi nesrećni, ali pomozimo se uzajamno, hodite i dalje istim putem jer on vodi spasenju i vašem i našem". Patrijarh Rajačić i njegova pratnja s velikom rezignacijom krenuli su natrag u Karlovce.

U sličnom raspoloženju vraćala se kući i delegacija koja je imala zadatak da sa italijanskog ratišta vojvodu Šupljikca dovede u Vojvodovinu. Kada su ga pronašli u Rovertu, prvo što im je vojvoda posavetovao bilo je da se izmire s Mađarima, ali je zastupao mišljenje da bi oni trebalo da učine korak ka pomirenju tako što će priznati srpsku nacionalnost i uvažiti sve privilegije koje je Srbima još 1690. godine dao car Leopold Prvi.

ŠUPLjIKAC je sunarodnicima takođe predočio da bi prihvatio poverenu mu titulu prvog vojvode Srpskog Vojvodstva ali samo ako se car s tom odlukom bude saglasio. Otvoreno je kazao i da ne može dugo da izvršava obaveze vojvode jer ga već pristiže starost, a želja mu je da u miru provedete svoju starost. Imao je tada 62 godine.

Bez dozvole cara i austrijske vlade Šupljikac nije mogao da napusti italijansko ratište niti da se prihvati "vojvodovanja". Zato su srpska delegacija i feldmaršal Jozef Radecki koji je bio nadređeni vojvodi Šupljikcu uputili predstavku vladi. Odgovor je stigao 21. juna i nije bio povoljan. U dopisu je navedeno da se molbi ne može udovoljiti jer čin "srpski vojvoda" nije predviđen zakonom.

U odsustvu patrijarha sav teret srpskog narodnog pokreta pao je na Glavni odbor. Položaj Srba bio je u tim danima veoma težak jer odluke Majske skupštine nisu prihvatili ni Beč ni Pešta, pa su Srbi u tom trenutku protiv sebe imali i Mađare i Austrijance. Takođe, mađarska vojska je bila u pripravnosti da se, ako bude trebalo, obračuna sa srpskim pobunjenicima.

KOMANDANT Petrovaradinske pukovnije, general Janoš Hrabovski, imao je zadatak da što pre uguši pokret Srba u Ugarskoj. Zbog svega toga je pred Glavnim odborom bilo nekoliko ozbiljnih zadataka - da organizuje narodnu vojsku, snabde je oružjem i hranom, kao i da ostalim narodima u Južnoj Ugarskoj predoči da srpski pokret nije uperen protiv njih.

U svrhu navedenih zadataka u okviru Glavnog odbora formirani su vojno, političko, sudsko, finansijsko i prosvetno odeljenje. Kako vremena za čekanje nije bilo, odlučeno je da se izaberu novi čelni ljudi Glavnog odbora u koje će narod imati puno poverenje. Za predsednika je izabran Đorđe Stratimirović, potpredsednik je postao Aleksandar Kostić, a sekretar Jovan Stanković.

Glavni odbor se obratio proglasom svom narodu moleći ga za podršku "u borbi za opštenarodne, a ne za interese pojedine gospode".

Sutra: Rumuni odbili savez sa Srbima