Ratni bubnjevi pred Karlovcima

SUOČENI sa odbijanjem Beča da prizna odluke Majske skupštine, Srpsku Vojvodinu i srpsku naciju, Srbi su se našli u veoma teškom položaju. Naspram sebe, kako je u svojoj knjizi "Srbi u Vojvodini" ocenio istoričar dr Dušan J. Popović, naši sunarodnici u Austrougarskoj monarhiji krajem maja 1848. godine imali su svu vojsku koja se nalazila na teritoriji Ugarske, uključujući i Vojnu granicu sa Varadinom koju je Beč, u međuvremenu, stavio pod komandu mađarske vlade.

Izlaza nije bilo, ratni bubnjevi bili su sve glasniji. Ugarska vlast rešila je da se obračuna sa jedinim narodom koji se pod njenom vlašću nije mirio sa porukom političkog lidera Lajoša Košuta da u njegovoj državi postoje samo mađarska nacija i mađarski jezik, da se pripadnici ostalih nacija moraju s tim pomiriti ili će, u suprotnom, raditi mač.

U iščekivanju napada mađarskih snaga, Glavni odbor je 22. maja uputio poziv šajkašima:

"Uzmite topove, izaberite u koga poverenje imate za vašeg predvoditelja... Mi vas pozivamo, mi vam nalažemo, u ime naroda, ustajte na oružje sad il` nikad!"

ISTOG dana upućen je poziv srpskim i ostalim slovenskim narodima da Glavnom odboru šalju priloge u novcu i oružju i da stupaju u vojsku i spreme se za rat protiv onih "koji nas nazivaju Racima."

Kada je romanopisac Jaša Ignjatović zapitao jednog od najuticajnijih srpskih omladinaca Iliju Zaharijevića: "Otkud novci i hrana?", dobio je odgovor da će "za prvu nuždu" novaca biti u narodnoj kasi, posle će se namet razrezati, a narod će davati hranu: malo graha, pasulja, sočiva, pa i hleba. Glavni odbor ubrzo je uputio proglas da narod novčane priloge upućuje na Joksima Novića, Gotharda Profa i Svetozara Miletića.

UČESTALI proglasi i pozivi na naoružavanje imale su svrhu da pripreme i motivišu srpski narod za rat "sa neprijateljem koji želi Srbe da liši svih prava". U proglasu od 27. maja, navedeno je i ovo:

"Mađari žele da Srbi budu više nego kukavna raja u Turskoj... Hoće li se Srbi i Bogu na mađarskom moliti, a ne svojim srpskim jezikom? Zato u rat protiv onoga koji hoće da ti oduzme oružje, tu jednu odbranu, ponos i diku tvoju, pa da te tvojim oružjem ubija. Budi, dakle, gotov protiv svakog onog koji te ne naziva Srbinom i narodom, nego Racom, vadracom i fajtom!"

Kako su se odnosi sa Mađarima zaoštravali nagoveštavajući sve bliži obračun oružjem, Glavni odbor je sve više apelovao na jedinstvo u srpskim redovima. Upućivao je najpre savete, a što je vojni obračun bivao bliži, počeo ja da kao istinski vrhovni organ vlasti proglašene Srpske Vojvodine, izdaje naređenja.

OVAKAV razvoj događaja koji je neminovno vodio u žestok obračun, veoma uznemireno posmatrao je kraljevski komesar Petar Čarnojević. Samo nekoliko dana ranije imao je tračak nade da će sukob biti izbegnut. Neki "umereniji elementi" u srpskim redovima predlagali su na zasedanju Glavnog odbora da se napravi sporazum sa Mađarima pod uslovom da se ukine vanredno stanje i puste na slobodu ranije utamničeni Kikinđani.

Na ovaj predlog ustao je dvadesetdvogodišnji Svetozar Miletić zahtevajući da se najpre Petar Čarnojević odrekne dužnosti carskog komesara koju mu je uoči Majske skupštine zadala mađarska vlada. Opisujući ovu situaciju, Jaša Ignjatović je primetio da su zbog Miletićevog istupa "mnogi bili radosni, mnogi su u zemlju gledali, ali tu već nije bilo mesta protisloviti".

U OČAJANjU, komesar Čarnojević 7. juna javlja mađarskom ministru Semereu da "su karlovačka huškanja urodila plodom". Navodi i da su se Petrovaradinska i Pančevačka regimenta, Šajkaški bataljon i Sremska županija otvoreno pobunili protiv mađarske krune, a više hiljada ljudi "naoružanih ručnim oružjem i kosama" čeka od Glavnog odbora znak za napad. Zaista je u međuvremenu nekoliko hiljada naoružanih šajkaša pristiglo u Novi Sad da bi, kako se obrazlagalo, pružila pomoć varošima kojima Mađari prete napadom.

Čarnojević se pravdao ministru Semereu da je lično učinio sve da odgovori Glavni odbor od "svoje krvožedne namere", ali bez uspeha, te se svakog trenutka može očekivati da "izbije užasan građanski rat".

VEĆ sutradan, 8. juna, ministar vojni Zoltan Mesaroš naredio je generalu Janošu Hrabovskom da odmah raspusti vojni logor kod Karlovaca, da najstrože vojnicima pod svojom komandom zabrani da učestvuju u srpskom pokretu, te da se skinu "ilirske zastave" prvenstveno u Novom Sadu, Sremskim Karlovcima i Zemunu, jer ih ne priznaje ni bečki vladar ni mađarska vlada.

Od Hrabovskog se zahtevalo i da u zemlju ne pušta Srbe i Slovene s oružjem iz susednih krajeva, naročito iz Srbije i Bosne. Takođe se zabranjuje održavanje bilo kakve "ilirske skupštine" bez dozvole mađarske vlade. Hrabovski je imao zadatak i da Petrovaradin i Karlovce obezbedi tako da ne zapadnu u opasnost. Ako, pak, u tome ne uspe, ima odrešene ruke da upotrebi vojnu silu.

NIJE sasvim rasvetljeno kako je Glavni odbor doznao za naredbe ministra Mesaroša. Neki izvori navode da je na opasnost koja se nadvila nad Srbima, Đorđa Stratimirovića obavestio jedan njegov prijatelj iz perioda vojnog službovanja u italijanskoj regimenti u Milanu, gde se isticao kao častan i hrabar oficir i bio veoma omiljen među kolegama.

Pošto je već bio primio dužnost zapovednika (vojvoda Šupljikac još nije pristigao sa italijanskog ratišta), Stratimirović je na ledini kod parobrodske stanice položio zakletvu pred članovima Glavnog odbora i pristupio organizovanju svog glavnog štaba. Njegovom energičnom zalaganju, kako navodi istoričar dr Dušan J. Popović, ima se zahvaliti što je brzo okupljen veliki broj boraca. Samo njegovoj umešnosti treba pripisati to što se u svega nekoliko dana okupilo oko 15.000 boraca i 40 topova. Mnogi potonji vojni uspesi postignuti su blagodareći upravo mladom Stratimiroviću. Zbog toga je stekao veliki ugled među graničarima koji su ga "gledali kao božanstvo i išli za njim kao slepi."