Rađanje studentskog bunta

U VIJETNAMU je besneo rat. Američki bombarderi izručivali su smrtonosne tovare na škole i bolnice. Štampa je donosila fotografije mrtve vijetnamske dece. Socijalistički savez (SSRNJ) je izdavao saopštenja u kojima se osuđuju bombardovanja Hanoja. Ali, studentima se činilo da je takav protest protiv masovnog pokolja nekako mlak, beskrvan i suviše diplomatski. (Šta se promenilo u svetu u poslednjih pola veka?)

U to vreme u Beogradu se već formira neka vrsta neformalnog studentskog pokreta. Kao i svuda u Evropi, počeo je da se rađa latentni sukob između zvaničnih organa i ljudi koji su se zalagali za pravo na drugačije mišljenje i ponašanje.

Jedna od tačaka konfrontacije u Beogradu bio je miting protiv rata u Vijetnamu, održan na izmaku 1966. godine.

Na mitingu je bilo blizu 3.000 učesnika. Sala heroja, na Filološkom fakultetu, bila je krcata. Među učesnicima je bio i Ivo Andrić. Vatreno su govorili Mihailo Marković, Dobrica Ćosić i Rajko Tomović.

DOBRICA Ćosić je rekao: "Sloboda je uslov postojanja ljudske zajednice. Zemlja prve revolucije potapa svoju zastavu u blato vijetnamskog bojišta!" (I izgleda da je ne vadi iz tog kala do današnjih dana.)

Iz mase su se čuli poklici: "Živeo narod Vijetnama! Dole agresija! Nećemo žito! Napolje svi Amerikanci iz Jugoslavije!" Neki svedoci tvrde da su čuli i ovo: "Na čitaonicu! Na ambasadu!"

Sa skupa je poslato protestno pismo američkoj ambasadi. Prema svedočenjima nekih učesnika, pismo je sastavio ondašnji asistent Filozofskog fakulteta Dragoljub Mićunović. Ton toga pisma danas zvuči krajnje patetično. Citira se Džeferson i njegove misli o pravu na sreću svih naroda. Amerikanci se podsećaju na njihove demokratske tradicije, i sve u tom duhu.

Posle čitanja pisma pao je predlog da se pismo ne šalje već da se lično uruči osoblju američke ambasade.

Učesnici skupa krenuli su na ulicu.

ODMAH na izlazu, na samom Studentskom trgu, studente je sačekao kordon milicije. Na opomenu oficira milicije da se studenti mirno raziđu ili vrate u fakultetsku zgradu, čuli su se povici:

"Ua, milicija! Ua, rankovićevci! Ua, džonsonovci!"

Svaki ovakav uzvik bio je pozdravljen ovacijama.

U zvaničnom izveštaju o ovim događajima, koji su sutradan preneli prestonički dnevni listovi, piše: "Pale su od jednog broja demonstranata i milicionera psovke i nedolični izrazi. Jedan broj milicionera ispoljio je nervozu, nesnalaženje i preteranu oštrinu."

Većina učesnika mitinga razišla se sa Studentskog trga, ali nije odustala od namere da dođe do američke čitaonice i ambasade. Grupa od oko tri stotine studenata stigla je zaobilaznim ulicama u Knez Mihailovu, tačno pred zgradu američke čitaonice. Tu ih je dočekao kordon milicije na konjima. Studenti su krenuli na miliciju. Milicioneri su tada upotrebili šmrkove sa vodom i bombe sa suzavcem. Prvi put posle 1944. godine, čitav deo grada bio je obavijen dimom, oblacima suzavca... Kuknjava i jauci mešali su se sa topotom konja. Slika koja će na beogradskim ulicama biti učestala kroz nekoliko decenija.

O PRETERANOJ "nervozi" milicije svedoči izjava Petra Vlaičića, studenta prava, koji se posle mitinga zatekao zajedno s još jednom koleginicom u Knez Mihailovoj ulici.

- Milicioneri su naterali konje na nas, te smo se morali skloniti u najbliži haustor, u ovom slučaju u staru zgradu Filozofskog fakulteta. Ubrzo sam bio omamljen od eksplozije bombe sa suzavcem koja je bila bačena u zgradu. U zatrovanom stanju nalazio sam se oko pola sata. Za to vreme mi je pomagala moja prijateljica, koja je sve vreme bila sa mnom, jer je bila manje omamljena od mene - govorio je Vlaičić.

- Na izlazu nas je dočekala grupa od sedam-osam milicionera, jedan od njih je rekao "ovoga!", pokazujući na mene. Počeo sam da ih uveravam da nisam kriv, ali su na povik jednog od njih - "udri!", počeli po meni da pljušte pendreci. Devojka je pokušala da me zakloni, ali je bila odbačena od udarca, pa mi je povikala: "Beži!" Počeo sam da bežim u pravcu Kalemegdana, ali sam bio uhvaćen nakon sto metara. Milicioneri su me udarali pendrecima po leđima, a supovci su me naizmenično udarali šakama u glavu i pokušavali da me udare nogama u stomak. Celim putem su me kočijaški psovali. Jedan od supovaca koji su me udarali je primetio: 'Pazi životinje, koliko ga udaramo a nikako da padne'..."

OBRAČUN između grupe studenata i milicije traje sve ovo vreme. Studenti su gađali miliciju kamenicama, a oni su im odvraćali pendrecima i šmrkovima. Nekoliko desetina milicionera prodrlo je u zgradu Fakulteta, jureći i tukući studente koji su se razbežali po učionicama i kabinetima.

Posle intervencije konjičke milicije, grupa od 200 do 300 studenata krenula je ka američkoj ambasadi. Studenti su se uglavnom mirno kretali, osim što se pred zgradom SSNO (Generalštab na uglu Nemanjine i Kneza Miloša) mogao čuti pokoji uzvik, kao: "Vojska spava!"

Pred zgradom američke ambasade studenti su uzvikivali antiameričke parole i odbijali da poslušaju zahteve milicije da se raziđu. Posle kraćeg ubeđivanja i tu su proradili pendreci. Ovog puta razlog je bio ometanje saobraćaja. Uhapšeno je dvadesetak studenata, i svi su dobili po mesec dana zatvora.

POSLE je studentska komisija, koja je ispitivala slučaj, utvrdila da je milicija hapsila nasumice. Tako su se u zatvoru našli i oni koji nisu učestvovali u izgredima, osim što su se tog dana zatekli na fakultetu.

Među uhapšenim studentima bili su: Zoran Ristić, Ante Turudić, Ljubomir Brajković, Radovan Lović, Slobodan Simić, Georgije Petački, Alija Hodžić... Svima njima sudije Dragomir Stevanović, Steva Širgovski i Tanasije Milenković ljubazno su uručili rešenja o kažnjavanju, a razlozi su bili: povrede milicionera (čija se imena ne spominju), bacanje snega na milicionere i građane, ulična galama, psovke...

I kako je to priličilo u ono vreme, formirane su dve komisije, studentska i, naravno, partijska.

EPILOG je bio: Komisija Univerzitetskog komiteta je zaključila da je upad milicije na Fakultet bio prenagljen, komunistima Gradskog SUP-a je preporučeno da kritički ocene ponašanje svojih ljudi i utvrde odgovornost za nastale političke posledice. Istovremeno, Aleksandar Kron je smenjen sa dužnosti sekretara fakultetskog komiteta SK i izbačen iz partije, Jadran Ferluga kažnjen je poslednjom opomenom, dok je Alija Hodžić dobio opomenu.

Ovi događaji prepliću se sa vremenom kada se već osećaju neke posledice privredne reforme. Počinju žustre debate o socijalnoj nejednakosti. Dolazi do prvih likvidacija neuspešnih preduzeća, radnici ostaju bez posla. Prvi vozovi naše radne snage kreću ka "trulom" Zapadu. U štampi se lansiraju nove parole: "Nemamo svi iste stomake"; "Protiv uravnilovke"; "Tržište je jedini i najbolji sudija".

Bio je to šok za društvo naviknuto na harmoničnu teoriju radnog naroda, po kojoj smo svi jedna složna i solidarna zajednica.

SUDIJA NE ZNA GDE JE AMBASADA

INTERESANTAN je i ovaj detalj povodom demonstracija krajem decembra 1966. godine: Alija Hodžić, u to vreme predsednik Fakultetskog odbora Saveza studenata Filozofskog fakulteta, kažnjen je "zbog fizičkog napada na milicionera ispred američke ambasade u Knez Mihailovoj ulici", iako se američka ambasada nalazi u Ulici kneza Miloša!