Tenkovska divizija kreće na Beograd

SKORO svi kulturni radnici osetili su potrebu da se solidarišu sa studentima. Među prvima studente su pohodili pisci: Branko Ćopić, Vasko Popa, Stevan Raičković, Mirko Kovač, Matija Bećković, Danilo Kiš, Borislav Pekić, Borislav Mihajlović, Duško Radović, Desanka Maksimović...

Desanka Maksimović došla je među prvima:

- Ja sam došla da vidim!

- Dobro, evo gledajte.

Pesnikinja se popela na binu i obratila se studentima:

- Draga deco, zapamtite kakvi ste danas, jer nećete moći takvi da budete celog života. Danas ste najlepši i najuzvišeniji u svom životu. Koliko se toga budete sećali,toliko ćete biti dobri.

Neophodno je pomenuti još i podršku i učešće filmskih i pozorišnih ljudi: Žike Pavlovića, Želimira Žilnika, Dušana Makavejeva, Vuka Babića, Steve Žigona, Ljube Tadića, Žarka Cvejića, Đurđevke Čakarević, Mire Stupice, Rade Đuričin, Branka Pleše, Stojana Dečermića, Živana Saramandića, Karla Bulića, Branke Veselinović...

NAŠAO se tu i neizbežni boem i književnik Jakov Grobarov.Tražio je reč.

- Jašo, nije zgodno, malo si popio.

- Znači, pravite diferencijaciju a mašete demokratijom! - prezrivo je odgovorio Grobarov.

Među studentima se sve češće pričalo o mogućnosti da vojska interveniše, spominjane su nekakve tenkovske divizije. Jer osim uglednika iz kulturnog života Kapetan-Mišino zdanje posećivali su i i visoki funkcioneri: Predrag Ajtić, Žika Berisavljević, Stevan Doronjski i drugi. Većina njih je u pojedinačnim razgovorima, ali i u obraćanju sa bine, sa studentima i profesorima izricala gomilu pretnji! Govorili su, otprilike, da je u interesu studenata i profesora da se raziđu - da može doći do krvoprolića, a jedan je čak pretio i tenkovima!

GLUMAC Gidra Bojanić, koji se upravo vratio sa snimanja špageti-vesterna i imao pune džepove deviza, pokušao je da ospokoji studente. Teturajući se, uzeo je mikrofon i patetičnim glasom povikao:

- Braćo, studenti! Vama prete tenkovima! Ali ne sekirajte se - vama će bata Gidra da kupi tenk!

- Slušajte - reagovao je na ova zastrašivanja i dr Dragoljub Mićunović - ja nisam nikakav heroj i ako dođu tenkovi ja ću reći studentima: - Deco, bežimo! Ali, najpre, ja hoću da vidim taj tenk i kako razara Kapetan-Mišino zdanje. Jer, to bi bio istorijski trenutak, nezabeležen u kulturnoj istoriji bilo kojeg naroda. Zato tek, kada vidimo tenkove, odlučićemo šta da radimo, a ne na osnovu ovih, ovde izrečenih, vaših pretnji.

Najviše ovacija doživeo je Duško Radović, koji je te pretnje, neuporedivo efektnije ućutkao kada je izašao na binu i rekao: - Nemci su u ovoj zemlji postavili, jednoga dana, jedan rekord u ubijanju đaka. Ako je nekome stalo da taj rekord premaši, večeras mu se pruža prilika, jer ovde sada ima preko pet hiljada đaka.

MEĐUTIM, ta priča o tenkovima, po svemu sudeći, nije bila bez osnova. Sima Zatezalo, jedan od ključnih partijskih rukovodilaca u Beogradu, sredinom devedesetih godina prošlog veka, ispričao je da su on i Veljko Vlahović u noći trećeg na četvrti juni, na jedvite jade zaustavili tenkovsku diviziju koja je iz Grocke krenula na Beograd. Dnevnik iz tih junskih dana Zatezalo je, razočaran ukupnom jugoslovenskom dramom i slomom komunističkog sistema, spalio nekoliko dana pred smrt.

U Kapetan-Mišino zdanje došao je i stari učitelj, socijalista i sledbenik Svetozara Markovića, Miloš Janković. On je pre rata pisao knjige o đačkim pobunama i štrajkovima. Čvrsto je verovao da u socijalizmu više toga neće biti.

Kada je završio, studenti su počeli da skandiraju:

- Miloš! Miloš!

Stari učitelj se rasplakao.

KAKO je Beograd doživeo studentsku pobunu? Anonimni, obični ljudi na svakom koraku pokazivali su solidarnost. Odjedanput su počele da pristižu velike količine novca, da bi studenti imali šta da jedu. Penzionerke su nudile svoje penzije, domaćice su donosile hranu. Glumci su prekidali predstave i bacali letke među gledaoce.

Prodavci suhomesnatih i mlečnih proizvoda iz okoline Filozofskog fakulteta već prve večeri doneli su hranu u ćebadima, džakovima i raznoj drugoj ambalaži. Poklonili su svešto su imali u svojim prodavnicama za sutrašnji pazar. Čitava jedna učionica bila je ispunjena hranom. Mnogi pisci i drugi javni radnici prilagali su novac u fond. Naročito je bila dirljiva pomoć starih penzionisanih Beograđana, a isto tako i jednog starog arhitekte, koji je rekonstruisao Kapetan- - Mišino zdanje. On je, uzbuđeno, telefonirao već prve večeri (kasnije su telefonske veze ukinute) upozoravajući da je balkon trošan i da, ni u kom slučaju, ne može izdržati teret od 15 ljudi, koliko ih je u tom trenutku bilo na njemu.

KEVA Desa, Desanka Nenadović, kafe-kuvarica sa Filološkog fakulteta, docnije je pričala:

- Profesori su meni davali novac i slali me da studentima donosim hranu. Ja sam u obližnjim prodavnicama kupovala đevreke, pogačice, kifle i jogurt. U svakoj prodavnici su me pitali - šta rade deca? U većini radnji trgovci nisu hteli da naplate. Čak su stavljali u kese i više hrane nego što sam ja naručivala i govorili mi - nosi, pozdravi studente. Džakove cigareta sam dovukla. A ta deca su samo pušila, pila kafu i pričala...

Tih dana nastala je anegdota:

Sreću se književnici Mladen Oljača i Matija Bećković pred Filozofskim fakultetom. Pita Bećković Oljaču:

- Šta je, još nisi metnuo šlem. Kada ćeš?

- Čekam da ti staviš kokardu. Onda ću ja!

Ima još jedna verzija susreta pisaca na Studentskom trgu. Navodno je Matija pričao kako je naišao na zaboravljeni milicijski šlem ... sagne se i podigne ga - kad tamo Oskar Davičo.

I DNEVNIK Borislava Pekića, tih dana, krcat je impresijama iz Kapetan-Mišinog zdanja:

- Atmosfera je napeta, puna iščekivanja. Ja ništa ne očekujem. Svestan sam potpune besmislenosti svega što se događa, ali se ne odupirem klimi. Prijatno je biti nošen nekuda. Nije važno kuda. Uvek se ionako na isto mesto stiže.

Pisac je opčinjen zbivanjima u dvorištu Filozofskog. Sve je autentično, nema laži: Ovde se, uostalom, mora verovati u ono što se kaže, ili ćutati. Laž se odmah prepoznaje. Samo, koliko će ta čistota trajati? Ma koliko traje, trajala je....

Sala heroja na Filološkom. Govori pesnikinja M(ira) A(lečković). Njena ćerka je u Pokretu. M. A. ima, dakle, ovde i porodične obaveze. No, ne čini se da su samo to. Skojevski iskreno deluju njene reči. Kao da žali za mladošću... I uopšte, svuda unaokolo šunjaju se starci sa užagrenim očima koji žive svoj drugi život. Politički mrtvaci ustaju iz groba u ovom sumraku reda i poretka noći velikog čišćenja duha, da sa pozajmljenom krvlju žive do sive zore koja se na istoku već nazire...

Pekić razgovara sa suprugom koja je među studentima:

- Poletela si, pazi, pašćeš...

- Bolje da padnem nego da nikad ne pokušam da poletim - dobija usplahiren odgovor.

Prilazi mu Danilo Kiš, sjajnih očiju i razbarušene kose. Posmatra studentkinje:

- Sad ih treba j..ati, kad su uspaljene. Sad ne znaju šta čine.

SUTRA: PROGON NOVINARA IZ STUDENTSKOG GRADA