Pobuna mladih sa stotinu lica

BARIKADA zatvara ulicu, ali otvara put - stajalo je na paroli istaknutoj na jednoj od 60 studentskih bunkera od kamenih kocki, prevrnutih automobila, nameštaja i kontejnera za smeće koji su maja 1968. okruživale Latinski kvart u Parizu. Na njima vijorile su se crvene komunističke i crne zastave anarhista.

De Gol je demonstrante nazivao lošim studentima koji manipulišu onima koji žele da uče i napreduju. On je smatrao da su protesti deo međunarodne zavere protiv Francuske, a govorkalo se i o stranom novcu kojim su raspirivani nemiri. Sumnja je pala na Ameriku i Izrael.

Razloga za ovakvo objašnjavanje događaja bilo je više. Serijom gestova, izjava i političkih odluka De Gol je zaoštrio odnose sa mnogim zemljama. U svega godinu dana povukao je Francusku iz NATO i blokirao ulazak Britanije u Evropsku ekonomsku zajednicu. Pretio je da će i ovu organizaciju, preteču današnje EU, rasturiti ukoliko stav Francuske ne bude poštovan. De Gol nije skrivao antipatije prema Jevrejima, a zapadni svet mu je zamerio i na zagrljaju sa separatizmom u Kanadi, tokom njegove antologijske posete Kvebeku 1967. godine. Zbog svega ovoga, De Gol je u Americi i dobrom delu Evrope bio ubedljivo najomraženi političar, tik iza lidera SSSR.

PROTESTI su se tokom maja i juna širili pariskim ulicama po jednostavnom ključu. Studentima je bilo važno da se okupe i demonstriraju. Zabrana protesta značila je - održavanje protesta. Vlast je odmah slala policiju, što je bio podsticaj za još masovnije okupljanje. Vlast je bila represivna, pendreci su pljuštali po masi pobunjene omladine. Niko nije imao pojma u kom smeru se stvari kreću niti kakav će biti epilog. Nije bilo organizacije, nije bilo plana.

"Na svakom koraku su me pitali: Kako će se ovo završiti? Svima sam odgovarao: Nemam pojma", prisećao se jedan od vođa francuskih šezdesetosmaša Danijel Kon-Bendi, poznatiji kao Crveni Deni.

IAKO spontane i bez jasne ideje, demonstracije su opile mlade Francuze. Svakoga dana na ulicama je bilo sve više mladih, iz kojih je nestajao strah. Bežanje pod naletima policije polako se pretvaralo u povlačenje, pregrupisavanje, da bi francuski studenti naposletku prihvatili otvorenu borbu sa snagama reda. Prevrtani su i paljeni automobili, izvaljivane kocke iz kaldrme, bacane flaše punjene benzinom... Samo 7. maja mediji su preneli da je u sukobima povređeno 600 demonstranata i 345 policajaca. Pariz se bližio tački ključanja.

Talas sukoba studenata sa policijom, kompresovan bunt omladine, zbunjenost države i represija sistema, međutim, majskih dana 1968. godine dovele su do eksplozije ideja i stavova. Francuska je prodisala, a njene dugo sužavane intelektualne kaverne otvorene su za dijalog, sučeljavanje mišljenja i ideološku različitost.

LjUDI su konačno progovorili. Na barikadama, u metrou, amfiteatrima i aulama okupirane Sorbone i Odeona vodili su se živi i beskrajni razgovori. Gotovo na svakom mestu našao bi se neko ko bi otvorio pitanje budućnosti revolucije, anarhizma i nove levice, kubanskog uticaja na Treći svet... Odmah bi se našao neko ko bi kontrirao svojim argumentima i tako u beskraj. Profesori su, međutim, prvi put sa svojim studentima razgovarali otvoreno i bez stava "eks katedra", radnici su progovorili sa intelektualcima, komunisti sa desničarima...

"Razgovaraj sa komšijom", osvanuli su grafiti na zidovima pariskih zgrada. Društveni dijalog, godinama sputavan, gušen i uljuljkivan sitnim povlasticama, razbuktao se visokim plamenom. Javna misao izašla je na široko polje Francuske.

DEMONSTRACIJE u Francuskoj bez obzira na srčanost, odlučnost i snažan bunt francuskih studenata, međutim, bile su bezopasan pokret koji nije mogao ozbiljnije da zapreti režimu.

Prelomni momenat, koji će dati sasvim novi tok uličnim nemirima, dogodiće se polovinom maja 1968, kada će u znak podrške studentima, svi uticajni sindikati pozvati svoje članove na generalni štrajk. Bundžije u ostalim zemljama o ovakvoj podršci nisu mogli ni da sanjaju. Francuska se našla u totalnoj blokadi. Stale su fabrike, javni prevoz, komunalne službe. Protestovalo je deset miliona radnika i milion studenata i omladine, od ukupno 50 miliona koliko je zemlja imala ukupno stanovnika.

DE GOL je bio zbunjen, umoran i stariji nego ikada. Stvari više nije mogao da kontroliše. Morao je da popusti. Činilo se da će referendum o njegovom poverenju, u paketu sa povećanjem plata i reformom obrazovanja, zadovoljiti nezadovoljne mase. Nemiri su se nastavljali, a samo srećom većih žrtava nije bilo. Krajem maja u pokušaju demonstranata da zapale Berzu poginulo je troje studenata, a nastradao je i šef policije u Lionu.

Posle kratkog povlačenja i konsultacija sa Vladom, De Gol je odustao od referenduma i ponudio opšte izbore. Radnicima je obećano povećanje plata za 35 odsto i garancija minimalnog iznosa zarada. Posredno, time je priznao da opravdanost zahteva demonstranata. Duh pobune bio je umiren. Nekoliko nedelja kasnije, krajem juna, Univerzitet se vratio normalnom životu.

REVOLUCIJA je 1968. godine kucala na vrata Francuske, ali ih nije otvorila. Od dubinskih promena francuskog društva nije bilo ništa. Ishod su bile reforme, a ne revolucija, kako su studenti zamišljali. Da je ona jedini put u bolju budućnost nisu uspeli da ubede ni radnike, a kamoli srednji stalež koji je tek osećao prve blagodeti potrošačkog društva. Još jednom su se potvrdile reči Albera Kamija iz pedesetih godina: "Francusko društvo toliko je žudelo za mirom, da je bilo spremno da prihvati i nepravdu."

Sociolozi se danas slažu da majska i junska pobuna u Francuskoj nije bila revolucija, jer u svojoj suštini nije imala direktno rušenje vlasti. Odlikovala je naglašena spontanost, u kojoj se burno otkrila politička, socijalna, kulturna i socijalna priroda nezadovoljstva.

BUNT sa stotinu lica ostavio je, međutim, tragove koje sistem nije mogao da prebriše. Elan iz maja i juna 1968. ostavio je Francuskoj u trajno nasleđe kulturu dijaloga i javne polemike. Sistem školstva ubrzo je reformisan, socijalna sigurnost je unapređena. Na nove osnove postavljeni su odnosi među polovima, što je afirmisalo emancipaciju žena, homoseksualaca, nezaposlenih, političkih i nacionalnih manjina. Kapitalistički sistem dobio je svoje humanije lice.

Vođa francuskih studenata Crveni Deni interniran je u Nemačku, a u Francusku se vratio tek posle desetak godina. Jedna od poslednjih De Golovih odluka bila je da trajno neutrališe najubojitije oružje svih francuskih pobuna još od 1789. godine. Kaldrmisane ulice Latinskog kvarta, čije su se kamene kocke lako čupale i još lakše letele ka snagama reda, presvučene su debelim slojem asfalta.

GENERAL ODLAZI U PENZIJU

STUDENTSKI pokret tokom maja i juna 1968. godine nije uživao zvaničnu podršku francuske Komunističke partije. U velikom štrajku radnika nisu učestvovali ni sindikati koji su bili pod kontrolom komunista. Iako su nastupili zajedno, ozbiljno zapretivši sistemu, francuski studenti i radnici nisu se uopšte razumeli. Studenti su bili gladni ideja i ideala, a radnici većih plata, boljeg života i slobodnog vremena. Iako su na izborima održanim krajem juna ubedljivu pobedu odneli degolisti, više niko nije imao dilemu da je vreme ostarelog generala nepovratno prošlo.