Pobuna protiv lažnih očeva i učitelja

POČETAK 1968. obeležila je sedmica sa rekordnim brojem poginulih američkih vojnika u Vijetnamu - 2.968. Vojni plan je bio da se te godine mobiliše 302.000 mladića, 72.000 više nego 1967. Državni sekretar Din Rusk držao je govor o opravdanosti američke spoljne politike pred 1.500 simpatizera u San Francisku, dok je policija na ulici pendrecima nasrtala na 800 mladih demonstranata koji su tražili povlačenje vojnika iz Azije.

Nezadovoljstvo ratom u Vijetnamu bio je najsnažniji impuls koji je 1968. godine izazvao nemire širom sveta. Talas nezadovoljstva zbog uzaludnog trošenja života mladih regruta najpre se javio u SAD, odakle se poput poplave proširio ka Evropi, Južnoj Americi, pa čak i Aziji i Japanu. Erupcija nezadovoljstva američke omladine izazvana je i nerešenim rasnim pitanjem, koje je uticalo na naglo omasovljavanje crnačkih i organizacija za poštovanje građanskih prava.

"Amerika je bolesna!", dijagnoza je koju su često postavljali mirovni aktivisti i borci za ljudska prava u SAD. Isticali su da naoko snažnu državu razjedaju rasni nemiri, neopravdani imperijalizam, dehumanizacija, i hladnoratovska depresija. Crnci su zahtevali promene, posebno kroz pokret "Crna moć", a delovanje "Crnih pantera" donelo je i nasilje kao metod aktivizma i borbe za građanska prava. Martin Luter King, sveštenik i tribun obespravljenih Afroamerikanaca, želeo je sistemsku borbu u institucijama.

UPRKOS početnim naporima predsednika Lindona Džonsona da demokratizuje američko društvo, rasno pitanje 1968. dostiglo je vrhunac višegodišnje krize. Prošle su već tri godine otkako je Martin Luter javno zatražio tzv. otvoreno stanovanje - ukidanje zabrane mešanja crnaca i belaca u kvartovima. King i ostale vođe Konferencije južnjačkih hrišćanskih vođa i pokret za građanska prava u celini počeli su više energije da troše na protivljenje učešću u ratu u Vijetnamu. Bunt protiv besmislenog sukoba dobio je time novu snagu, budući da su svi lideri Kongresa za rasnu ravnopravnost, već nekoliko godina bili uključeni u mlake proteste.

Crni aktivisti sve više su odbijali pozive za mobilizaciju. Najpoznatiji među njima svakako je bio bokser Muhamed Ali.

"Meni Vijetkong ni najmanje ne smeta", rekao je i pred TV kamerama pocepao vojni poziv.

PREDSEDNIK Lindon Džonson početkom godine održao je svoj poznati govor o stanju države i nacije. Umesto popuštanja u spoljnoj politici i novih socijalnih programa, kako je očekivao veliki broj mladih Amerikanaca, on je najavio zakon o bezbednim ulicama, strože kazne za prodaju droge, donošenje propisa o dozvolama za posedovanje oružja... U ovim merama mnogi su videli najavu još žešćeg pritiska.

Protesti su se širili. Studenti, hipici, gimnazijalci, levičari, pacifisti, Afroamerikanci, čak i osnovci gotovo svakodnevno su organizovali mirne proteste širom države. Na univerzitetima je prekidana nastava, a fakultetski kampusi su držani u blokadi. Uzvikivane su parole "Nećemo rat", "Vojnici, vratite se kući", "Hoćemo ljubav, a ne groblja", "Vijetnam je smrt sveta"...

MEĐU omladinom se masovno čitao Kamijev "Mit o Sizifu", poezija Alena Ginzberga, kao i eseji sociologa Herberta Markuzea. Poseban uticaj imala je njegova knjiga "Eros i civilizacija" u kojoj je apsolvirao uživanje u fizičkim zadovoljstvima bez osećaja krivice i upozoravao na "lažne očeve, učitelje i junake". Revolucionarna gibanja širom sveta bila su inspirisana njegovom knjigom "Čovek jedne dimenzije", kojom je povezao površnost i konformizam tehnološkog društva i čoveka - buntovnika kao odbranu od jednodimenzionalnosti.

OKIDAČ za talas protesta bio je atentat na Martina Lutera Kinga u Memfisu. Smrt propovednika iz Atlante izazvao je erupciju nasilja u crnačkim četvrtima širom Amerike. Nacionalna garda izašla je na ulice, a zapamćena je zlokobna komanda gradonačelnika Čikaga Ričarda Dejlija: Pucaj da bi ubio! Ubistvom predsedničkog kandidata Roberta F. Kenedija situacija je samo pogoršana.

Eksplozivni naboj određuje spoj dve do tada potpuno nezavisne omladinske supkulture - hipijevske Timotija Lirija, simbolički predstavljene San Franciskom, koja je politici postavljala granice u pravu slobodnog pojedinca na individualno uživanje, i one radikalno-studentske, Džerija Rubija i Ebija Hofmana na univerzitetima Berkli i Kolumbija. Ova dva sasvim različita stila života u savezu su držali policijska represija, vijetnamski rat i dezerteri, te opšte razočaranje idealima američkog društva.

BESNI studenti iskoristili su radove na proširenju kampusa Kolumbije da bi mobilisali masu za ekstremnije demonstracije. Fakultet se godinama širio ka Harlemu, što je uticalo na nevoljno raseljavanje crnačkog stanovništva. Posle šetnje njujorškim ulicama studenti su upali u fakultetske zgrade, sukobivši se sa policijom koja je obezbeđivala Univerzitet. Štrajkovalo je oko 1.000 studenata, od oko 4.000 visokoškolaca. Njima su se pridružili žitelji Harlema i veliki broj srednjoškolaca i hipika. Pokret je svakim danom sve više jačao, da bi jedne aprilske subote čak 90.000 nezadovoljnika ispunilo Central park.

POSLEDNjEG dana aprila policija je rešila da se obračuna sa studentima. Stotine policajaca počele su da se okupljaju oko sedišta Univerziteta Kolumbija, ispunjenog demonstrantima. Znak za napad dat je u gluvo doba noći, kada su snage reda naoružan kacigama, pendrecima, bokserima i vatrenim oružjem nahrupile na opsednuti fakultet. Policija je tukla redom i ne štedeći nikoga. Uhapšeno je više od 700 studenata.

FESTIVAL PENDREKA I SUZAVACA

U ČIKAGU u avgustu 1968. nasuprot planiranoj predsedničkoj konvenciji Demokratske stranke, "festivalu smrti", kako su je nazivali, američka "nova levica" je organizovala, u isto vreme i na istom mestu, "festival života" s koncertima, hepeninzima i sedećim protestima. Pod naletima policije hepening je pretvoren u festival pendreka i suzavca, direktno prenošen širom SAD.