Olimpijada važnija od stotina života

MEKSIČKI predsednik Gustavo Dijaz Ordaz juče je zvanično otvorio 19. Olimpijske igre u atmosferi koju je obeležila spektakularna predstava bratstva i mira, pred oko 100.000 gledalaca na Olimpijskom stadionu u Meksiko Sitiju.

Ovako je glasila vest koju su 13. oktobra preneli "Njujork tajms" i sve vodeće novine širom sveta. Novinari su se utrkivali u tome da prenesu optimizam i sportski duh koji nose Olimpijske igre. Sve to, međutim, bilo je potpuno suprotno atmosferi koja je tih dana vladala u Meksiku. Postojbina Asteka bila je u jeku studentskog bunta i žestoke državne represije protiv mladih pobunjenika. Meksiko je država koja se 1968. godine najsurovije obračunala sa svojim nezadovoljnim studentima i ušla u istoriju kao zemlja gde je revolucionarna i nemirna 1968. uzela svoj najveći danak u krvi.

LETNjE igre otvorene su svega deset dana od brutalnog događaja koji je odneo na stotine mladih života, a koji je zapamćen kao masakr na trgu Tlatelolko. Meksička vojska i vojna policija, po naređenju državne vrhuške predvođene predsednikom Dijazom Ordazom, surovo su se obračunale sa studentima koji su, po ugledu na svoje kolege iz Francuske, Čehoslovačke i Amerike, nedeljama demonstrirali, zahtevajući više slobode, demokratije i ravnopravnosti. Snovi šezdesetosmaša u Meksiku brutalno su prekinuti rafalima automatskih pušaka i mitraljeza. Broj žrtava represije ni danas nije tačno utvrđen, a kreće se od nekoliko stotina do više od hiljadu poginulih studenata.

Revolucionarna gibanja u Meksiku 1968. počela su malo ranije. Mala grupa studenata digla je glas protiv neravnopravne podele društvenih dobara. Jer Meksiko je šezdesetih godina bio država koja se polako ali sigurno razvijala, ali u kojoj se bogatstvo delilo na izuzetno nepravilan način - čak 78 odsto društvenog bogatstva završavalo je u rukama svega deset odsto najbogatijih i najuticajnijih Meksikanaca.

MLADI su bili svesni toga da žive bolje nego njihovi roditelji, ali i da koristi od rastuće privrede mnogi građani ne osećaju. Generacijski jaz je postao velika prepreka afirmaciji omladine.

Jedan od meksičkih studentskih vođa Roberto Eskudero zapisao je tih godina: "Naša generacija i generacija naših roditelja veoma su se razlikovale. Oni su bili veoma tradicionalni. Njima je napredak donela meksička revolucija, pa su im junaci bilin Zapata, Vilja i ostali revolucionari. Naši junaci bili su Če i Kastro. Vladajuću stranku mi smo smatrali autoritarnom, a njeni članovi o sebi su imali mišljenje da su revolucionarni oslobodioci".

Partija na vlasti - Institucionalna revoluciona stranka (PRI), kontrolisala je gotovo sve. S približavanjem Olimpijade, koja je režimu trebalo da posluži kao dokaz uzleta privrede i države u celini, pritisak je sve više jačao. Jedina društvena snaga koja je bila van kontrole bili su studenti. Jačanjem srednje klase i privrednim rastom države njihov broj je bio sve veći.

NACIONALNI univerziteti u Meksiku su 1968. bili puni kao nikada ranije. Uticaj Evrope i zapadne kulture, koja je sa sobom donela filozofiju pobune, na sve slojeve mladih, bio je neminovan.

Početkom 1968, glas omladine postaje sve snažniji. Na njegovo naglo širenje, međutim, uticalo je nekoliko slučajnih faktora. Sukob grupe mladih sa lokalnom bandom, uz nemo posmatranje policije, doveo je do hapšenja nekoliko studenata. Omladinski pokret je preko noći dobio svoj smisao. Kolege su protestovale zahtevajući njihovo puštanje na slobodu. To se podudarilo s demonstracijama simpatizera Kubanske revolucije na meksičkim ulicama, i okupljeni svet se stopio u jedinstvenu masu.

REŽIM je počeo da se plaši širenja nemira. Predsednik Dijaz Ordaz nemire je pripisao kubanskim i francuskim radikalima, koji su želeli da potpale državu u jeku priprema za Olimpijske igre. Bio je to najveći protest koji je meksička vlada ikada videla. Bunt je narastao, a u avgustu je Meksikom u protestnim marševima defilovalo više od 100.000 ljudi. Više od 1.000 učesnika mitinga završilo je u zatvorima širom zemlje.

U napetoj i eksplozivnoj atmosferi, 2. oktobra bilo je zakazano veliko studentsko okupljanje na trgu Tlatelolko u centru Meskiko Sitija. Reč je o širokom gradskom platou, na koji se stiže iz nekoliko uskih bočnih ulica. "Naoružani" transparentima i plakatima, studenti su se okupljali, iako je od ranog jutra okolinu trga zauzela vojska. Dolazili su i stariji građani, radnici, pa čak i porodice sa decom. Studentske vođe zauzele su balkon na drugom spratu jedne od okolnih zgrada.

IZNENADA, s neba su se spustili helikopteri upaljenih zelenih svetala. Istovremeno, pojavile su se grupe policajaca naoružanih automatskim puškama. Ljudi su počeli da se povijaju i padaju. I na zemlji i u vazduhu odjekivali su rafali. Nastali su metež i panika. Vatra je otvorena i sa okolnih zgrada. Gomile beživotnih tela bile su sve veće, a masa je panično tražila izlaz iz grotla smrti. Paljba je trajala gotovo dva sata.

Vladini mediji zataškali su zločin. Govorilo se o nekolicini ubijenih. Predsednik Gustavo Dijaz Ordaz je u domaćoj javnosti potpuno ignorisao krvoproliće na trgu Tlatelolko. Stranim diplomatama minimizirao je ovaj događaj, predstavljajući ga kao sukob snaga reda sa grupama komunista i anarhista, koje su poslale strane agenture kako bi destabilizovale zemlju. Studentski pokret je razbijen, a većina lidera završila je u zatvoru. Mrtvi nikada nisu prebrojani. Olimpijske igre su mogle da počnu.

CRNA MOĆ NA POSTOLjU

OLIMPIJSKE igre u Meksiko Sitiju održane su u senci burnih događaja. Ceo svet je sa interesovanjem pratio rivalstvo Čehoslovaka i Sovjeta, u svetlu vojne intervencije SSSR-a. U duhu vremena, najkrupniji korak, međutim, napravili su američki sportisti. Danas je antologijska fotografija na kojoj sprinteri SAD Džon Karlos i Tomi Smit na pobedničkom postolju, tokom intoniranja himne, stoje pognute glave s podignutom pesnicom u crnim rukavicama. Ovaj gest su napravili u duhu borbe za rasnu jednakost crnaca i delovanja pokreta "Crna moć", čija se osnovna politika ticala suzbijanja segregacije i poštovanja građanskih prava Amerikanaca.