Demonstracije pripisane Ćosiću

ČVRSTIM verovanjem da ništa ne može ugroziti jugoslovensku stabilnost i spokojstvo, 1968. godine sa prvim nemirima nametnula se teza da su naivni studenti zavedeni i iskorišćeni, a da iza svega stoji "organizacija opozicije". Sa političkom lakoćom diskreditovanja ljudi, najčešće su pominjani književnik Dobrica Ćosić i grupa univerzitetskih profesora, koja se već ranije eksponirala svojim kritičkim rasuđivanjem.

Novinar tadašnje "Borbe" Slavoljub Đukić, povodom dve decenije studentskih nemira u Jugoslaviji za beogradsku "Dugu" izneo je svoja sećanja na dramatične dane.

U SVOM dnevniku Draža Marković izneo je tezu da postoji neposredna veza između antologijskog Ćosićevog istupanja na Plenumu CK Srbije 29. i 30. maja 1968. na temu Kosova i položaja srpskog naroda. Njegov govor doveden je u vezu sa nemirima koji će izbiti svega nekoliko dana kasnije.

"Studentske demonstracije i Plenum CK SK Srbije na kojem su Dobrica Ćosić i profesor Jovan Marijanović osuđeni zbog svojih kritičkih gledišta o međunacionalnim odnosima, ne mogu se dovesti ni u posrednu vezu. Ćosić je na Plenumu, međutim, na kraju svog drugog govora izgovorio rečenicu koja glasi: "Ja ne snosim nikakvu moralnu i političku odgovornost za događaje koji slede." "A sticajem okolnosti, samo dva dana kasnije izbile su demonstracije", piše Đukić.

ODMAH posle partijskog plenuma (29. i 30. maj 1968), Ćosić je otišao u svoju vikendicu u Grockoj, gde su ga, u nedelju 2. juna, posetili njegovi prijatelji Mihailo Marković, Ljubomir Tadić, Dragoljub Mićunović, Svetozar Stojanović i Miladin Životić. Verovatno je i ovaj susret doveden u vezu sa demonstracijama, mada je njegova priroda bila sasvim druga. Na apele studenata da govori pred njima, pisac je ipak odlučio da ćuti.

"Studentske demonstracije pokvarile su sliku beskonfliktnog društva, kakva je postojala u očima vodećih političara. Upravo se tada videlo, na poražavajući način, kako mnogi političari nemaju iskustva u dijalogu i demokratskom odnosu sa masama. Studentska pobuna shvaćena je, maltene, kao državni prevrat. Kada se voda vratila u svoje korito, lako je, međutim, bilo dokazati da se junska pobuna mogla predvideti. Ne uzimajući u obzir druge, važnije faktore, dovoljno je bilo samo izbliza pratiti debate kakve su više meseci vođene na Univerzitetu. Tako nešto nije se ni pre ni kasnije ponovilo. Bilo je to, rekao bih, vreme neponovljivih demokratskih nada", zapisao je Đukić.

Primer zbrke koja je vladala, naročito u početku demonstracija, pokazuje slučaj Miloša Minića, neobjašnjen do dana današnjeg. Za studente, Minić je ostao pojam političara koji je razumeo njihove želje, prihvatio ih i podržao. Posle tuče kod podvožnjaka, kada se suprotstavio nasilju (Ko vam je naredio da pucate u studente!) njegova je popularnost narasla. Istovremeno, mnogi političari njegovo ponašanje su doživeli kao neoprostivu političku grešku, koja je imala za cilj demagoško prikupljanje glasova u javnosti. Nikola Bugarčić je čak izjavio da je Minić prvo izdao naređenje da se tuče, a onda, kada je bilo kasno, hteo je to da spreči.

Jedan od najzagonetnijih trenutaka buntovnog studentskog juna u Jugoslaviji je pojava uvodnika u 'Borbi', pod naslovom "Mlado žito i kukolj" koji se drastično razlikovao od Titovog govora, a čiji su sadržaji kasnije preovladali u političkoj praksi.

"Upravo na dan dok se očekivao Titov govor, bio sam dežurni urednik u 'Borbi', seća se Đukić. "Svi smo znali da se priprema uvodnik lista, čiji smo sadržaj videli tek u novinama, a redakcijom je strujala informacija da će Tito biti strog prema studentima. Pravi šok je nastao kada je odštampana 'Borba'. Ispalo je, najednom, da se uvodnik koji su realizovali Moma Marković i Milan Bajec, svojim sadržajem suštinski razlikuje od Titovog predusretljivog obraćanja studentima. Tako nešto je bilo tada nezamislivo."

Sa strepnjom je očekivan dalji rasplet. Moma Marković je delovao pribrano. Odlučno je izgovorio važne reči za demokratiju i novinarstvo:

"Pravo je svake redakcije da samostalno uređuje list i za to snosi punu odgovornost."