Godine sa obe strane zakona

ZOVEM se Olja, imam četrdeset pet godina, rođena sam kao borac, uporna, dosledna i previše sigurna u sebe. Živim u svetu koji sam sama sagradila i čija sam pravila ispisala ja ili moje nasleđe, duboko sakriveno u nekim tajnim odajama moga bića.

Bila sam voljena, mržena, osporavana, neshvaćena. Zavideli su mi, divili mi se, žalili me. Nisam se menjala. Ostala sam dosledna svojim principima, čak i kada su oni počeli da ruše i ugrožavaju mene samu. Danas sam to ista ja, nekad uspešna i hvaljena, a sada osporavana, na ivici svoje propasti.

Ne znam u kom trenutku je moj život krenuo u pogrešnom pravcu. Verovatno korak po korak, lagano i neosetno, kretala sam se ka opasnosti. Postala sam krajnje ozbiljan član jednog kriminalnog miljea.

PREKORAČILA sam sve zabranjene crte i stigla tamo gde je logičan kraj svakog nepoštovanja normi i pravila. Moj nezgodan karakter i odsustvo poštovanja autoriteta doprineli su u velikoj meri prihvatanju ovog drugog, opasnijeg života.

Žene u kriminalu ne postoje ili, tačnije, žene u srpskom kriminalu su obično belo roblje. Luckaste i lepuškaste devojke, čije se epizodne uloge plaćaju skupocenim satovima, nakitom, automobilima. Osim treptanja, razgledanja i kupovine sitnog nakita, dobro su nagrađene uglavnom za usluge koje pružaju po dobrim hotelima, posle "teških šljaka" .

Kao i obično, bila sam izuzetak. Odgovorno tvrdim da sam jedna od retkih, ako ne i jedina žena koja sme da piše o ovoj temi. Zato što sam jedina koja je bila neposredan učesnik "ratovanja" i koja nije bila zabavljačica "opasnih momaka". Koliko u tome ima istine potvrđuju i moje kazne.

NA MOJU žalost, uspela sam da izazovem muški svet da se takmiči i utrkuje sa mnom u jednom svetu gde se to nikada nije dešavalo. Uspela sam da izazovem mržnju i bes gospode kolega "opasnih" i da se suočim sa ogovaranjem i cinkarenjem, ali sam isto tako uspela da izazovem i veliku ljubav. Bila sam mera za hrabrost u ovom drugom, "opasnom svetu" . Najpošteniji i najhrabriji slepo su me voleli, foliranti i nabeđeni su me mrzeli.

Pokušaću, opisom retkih i najboljih, da dočaram sliku o vitezovima u kriminalu, u svetu koji je u stvarnom životu uglavnom zabluda i laž. Kriminalni svet većinom čine neodgovorni, nedisciplinovani ljudi koji često lažu, žive u izmišljenom svetu. Mnoštvo nebitnih likova, čija je najupadljivija osobina plašljivost - što je neverovatan paradoks. Retko sam u kriminalu sretala hrabre ljude. Najhrabriji koje sam upoznala u kriminal su zalutali sa nekog sporednog terena.

OVO je, takođe, priča o momcima koji su, bez trunke kriminalnog iskustva, postavili nove standarde i pokazali šta znače hrabrost, reč, prijateljstvo u svetu u kojem su te reči strane.

Pretpostavljam da je to deo mog teškog nasleđa. Moja priča mogla bi da bude zanimljiva i zato što sam pola svog života proživela kao sportista i uzoran građanin, a drugu polovinu kao osoba koja je duboko zagazila u zabranjeno. Čini mi se da je u meni ostalo još podosta onog pravednog sportiste i da će to pomoći da me pristrasnost ne odvede u nerealnost. Izražavanje rečima, koliko god se oslanjalo na istinu, ponekad odvede u neiskrenost. Potrudiću se da se to ne desi. Pisaću otvoreno i srcem, onako kako sam i živela, do poslednjeg daha.

U TRENUTKU dok ovo pišem nalazim se u zatvoru "Eleonas Tiva" u istoimenom mestu udaljenom od Atine stotinak kilometara. Moje presude još uvek nisu pravosnažne. U 2015. godini, očekuju me sudovi na kojima će moje kazne biti smanjene. Iz tih razloga, opisaću događaje koji ne mogu biti štetni ni za ljude meni bliske ni za mene samu. Sve drugo sačekaće neko srećnije vreme, kada budem u prilici da knjigu pišem na slobodi.

NA POČETKU sam dužna da objasnim šta podrazumevam pod "kriminalnom osobom". Opisujem isključivo ljude koje sam sretala i sa kojima sam imala određene kontakte.

Reč je o osobama koje su se uglavnom bavile teškim krađama i oružanim pljačkama, van granica naše zemlje. Svako ima svoje principe i opravdanja za svoje postupke. Moje je uvek bilo: uzimati samo onima koji imaju mnogo i koji će štetu višestruko naplatiti od osiguranja. Tako sam donekle nalazila opravdanje za svoje, ipak, neopravdane postupke. Opisaću, sa gorčinom, osobe koje su po mom mišljenju bile loše i, sa ogromnom simpatijom, osobe koje sam smatrala pozitivcima.

Većinu osoba u kriminalu ne poštujem nimalo, ali moram da naglasim da postoji još jedna, od njih mnogo veća i lošija grupa ljudi, a to su kvazikriminalci koji su preplavili našu zemlju. U tu grupu ubrajam osobe koje po Srbiji maltretiraju običan svet, pucaju po pekarama i diskotekama, glumeći kriminalce. Reč je o običnim siledžijama koje, uza sve to bahato ponašanje, po pravilu imaju veze u policiji.

ČEST pratilac ove hrabre gospode je droga. Uz malo kokaina i miš će pomisliti da mu je izrasla lavlja griva. Zgranuta sam osobama zaposlenim u vodovodu, kanalizaciji, distribuciji, koji su u popodnevnim časovima kriminalci iz hobija. Šta reći o policiji koja obezbeđuje noćne lokale? Bezbroj bezveznjaka koji hodaju naoružani, prete pištoljima i ne smeju dalje od Leskovca. Odlazak preko granice je po njihovom shvatanju isključen, jer je kazna za neko krivično delo u inostranstvu poduži boravak u zatvoru. To im se sigurno ne sviđa. Najudobnije je biti kvazikriminalac u Srbiji, još bolje ako imaš nekog strica ili ujaka u policiji. Razlog više da se bude luđi. Ne znam da objasnim kako se taj lažni kriminalni imidž u tolikoj meri rasprostranio u našem društvu.

ČINI mi se da je sve počelo lažnim patriotizmom, kojim su se busali u prsa oni koji su se iz ratova vraćali sa ćupovima pokradenog zlata.

Ja sam ostala zatečena novom situacijom. U mojoj glavi još uvek su se borili tatini četnici i mamini partizani. Kako sam mogla preko noći da zaboravim sve one mamine partizane i njihove partizanske spomenice?

Izgubila sam svoju zastavu, himnu, zemlju. Nastupila su mutna vremena u kojima su uglavnom loši plivali dobro. Pretpostavljam da je ovakvo stanje u zemlji ubrzalo moje kretanje ka opasnosti. Time ne pokušavam sebi da nađem opravdanje, nego jednostavno tragam za počecima jedne podosta sulude životne priče.

Nisam sebe našla u "normalnom" svetu. Iza mene su godine provedene i sa ove i sa one strane zakona. Bila sam profesionalni sportista, sportski radnik, gradila sam stanove, imala sam svoj rendgen kabinet i lekarsku ordinaciju... Najveće lopove u životu srela sam u opštinama, lekarskim ordinacijama, sportskim društvima... Kriminalne osobe koje ja opisujem mala su opasnost za čovečanstvo u odnosu na zlo koje se uvrežilo i sakrilo u svim porama društva.