Fantomke koje bude nostalgiju

NAJODVRATNIJE u ovoj priči iz zatvora "Eleonas Tiva" su gospođe osuđene za finansijske prevare, koje sam i najbolje upoznala jer sa njima provodim najviše vremena. One me neodoljivo podsećaju na lopove u "svilenim rukavicama", iako su za nijansu bezopasnije jer su ipak završile u zatvoru. Uvek nevine, smatraju svoj dolazak u ovu ustanovu strašnom nepravdom.

To što su falsifikovale, varale i krale ne smatraju nikakvom krađom jer su istovremeno, u periodu dok nisu otkrivene, dobijale mesečne plate, imale osiguranje i radni staž. Sebe su smatrale uzornim građankama, koje sa kriminalom nemaju nikakve veze. Pod krađom su podrazumevale pljačku zlatare. Ovo njihovo bila je OPERA. Krivac je, po pravilu, bio neko drugi, najčešće nepoznato lice.

U MOM bloku najbučnija je bivša direktorka osiguranja. Do sada je sa dva suda skupila dve doživotne robije, a očekuju je još mnogi. Posle svakog novog poziva istražnog sudije satima urliče po zatvorskom holu i ubeđuje prisutne u svoju nevinost. Preti nepoznatim, nevidljivim neprijateljima koji su joj sve smestili. Njena opera je bila remek-delo. Tereti se za pedeset miliona evra.

Zbog čega veruju u svoju nevinost, iako dokazi govore suprotno, nemam odgovor. Svojoj priči o nevinosti ostale su verne do poslednjeg zatvorskog dana, iako to više nikome nije bilo važno, računajući i one koji su im sudili. Zašto? Tačan i precizan odgovor ne postoji, samo pretpostavke.

NAŽALOST, živim sa ženama, ali se trudim da vidim i čujem samo nekoliko njih. Tako živim i na slobodi. Ovde sam svoju netrpeljivost prema ženskom svetu potvrdila kao ispravnu. Nepredvidive, površne, zavidne, lažljive, radoznale, plašljive, promenljive, dakle, sve što prezirem i što ja nisam. Za moga dosadašnjeg života prevarili su me ljudi mnogo puta. Samo nekoliko puta su to bile prevare koje su me duboko povredile i razočarale. Sve su bile od žena koje sam smatrala svojim prijateljima.

Razočaranje je bilo nemerljivo jer je bilo iznenadno. Žene su kraljice pretvaranja. Naročita opasnost je što su sposobne da to rade godinama. Kameleon je naspram žene neozbiljan amater. I danas smatram da samo žena može da me prevari. Iz tog razloga držim se podalje od njih. Ali šta bi život bio kada u njemu ne bismo pravili izuzetke?

NAROČITA zanimljivost u mojoj zatvorskoj karijeri je moje zaposlenje. Posao takozvanog eleohromatistisa (farbara) izuzetno je cenjeno zaposlenje u zatvorskoj civilizaciji jer donosi odličnih trideset dana mesečno. Do njega je teško doći jer ga obavlja samo jedan zatvorenik od njih šest stotina. Paradoks je što sam ga baš ja dobila iako sam svoje bekstvo iz prethodnog zatvora "Koridalo" organizovala takođe kao eleohromatistis, oslikavajući kancelariju direktora zatvora. Jedino objašnjenje je da su posle nas Srba Grci drugi narod koji može da nam parira na temu ludila.

OSUĐENE zatvorenice iz mog sadašnjeg zatvora koje imaju druga suđenja u Atini odlaze u "Koridalo". Ja sam jedina zatvorenica kojoj je zabranjen ulazak u ovaj zatvor. Iz mog zatvora odlazim u policijski pritvor "Petru Rali", na poseban sprat gde se smeštaju takođe problematične kolege, koje muški zatvor "Koridalo" isto tako ne prihvata.

Moj odlazak vrši se pod specijalnom pratnjom. Sat i dan moga odlaska krije se čak i od zaposlenih u zatvoru, da mi ne bi doturili informaciju. Moje bekstvo shvaćeno je mnogo ozbiljnije nego što je bilo.

Grci veruju u fantazije, bliža im je maštovita bajka o spektakularnom bekstvu nego realna priča o izigravanju tupavih stražara. Iz tih razloga mene preuzima specijalna antiteroristička jedinica, sa antiterorističkom maricom.

PRVI put u ženski zatvor stiže mala brigada sa fantomkama na licima, koja nišani i po zatvorenicama i po stražarima. Ulivajući stravu normalnom svetu, kreću se kao mačke, zaležući na svaki jači šum u meni, kao i obično, sve je u kontri. Umesto očekivanog straha, budi se usnuli Če Gevara i kreće jedna neverovatno smešna pozorišna predstava.

Prvo, fantomke, koje kod običnog sveta izazivaju šok, u meni bude nostalgiju jer su bile sastavni deo moga zanimanja, koje me je i dovelo na ovo mesto. Uglavnom zagledam sitan natpis na fantomkama, pokušavajući da otkrijem da li smo i mi kupovali istu marku. Njihovo šunjanje i zaleganje u obezbeđenom prostoru, koji od spoljnog sveta deli deset različitih zidova visine pet-šest metara, i to među šeststo žena, doživljavam kao komediju, a ne kao opreznost.

KAKO u mom dosijeu, koji me stalno prati, piše crvenim slovima "opasna za bekstvo", dužni su da me pitaju hoću li pancir. Moj najčešći odgovor, koji dajem namerno, sa ciljem da ismejem i zaplašim protivnika, jeste sledeći: Potpisaću da mi pancir nije potreban. Ako ovoga puta dođu moji Srbi, neće sigurno pucati u mene, već u vas." Ovo je rečenica koja tenziju dovodi do maksimuma. Posle nje počinje još upadljivije šunjanje i nišanjenje u nepoznate ciljeve. Dok se ja smeštam, u sebi ponosna na svoje ludilo, neprijatelj upada u nedoumicu da li će putovanje biti prevoz do pritvora „Petru Rali“ ili rat zvezda sa ludim Srbima.

Smeštaju me u specijalnu maricu, u jedan mali kavez veličine metar sa metar, koji je predviđen za opasne terorističke zatvorenike. Neko ko je konstruisao ovog četvorotočkaša nije pretpostavio da bi nepoznati terorista mogao biti kojim slučajem viši od 180 centimetara. Pretpostavljam da je konstruktor bio neki policijski načelnik. Samo su policajci toliko glupi.

POSLE mog smeštaja u taj mali kavez, tim koji me čuva za nijansu je opušteniji, jer našem vozilu ni bombe ne mogu ništa. Ispred i iza nas kolona džipova i patrolnih automobila svaki put me podseti na venčanja srpskih biznismena, za koje, opet, najčešće ne znamo da li su kriminalci, policajci, biznismeni ili od svega pomalo. I tako, odlazim kao srpska mlada (bez narodne nošnje) nekog opasnog srpskog delije koji voli paradu. Našoj grupi nedostaje samo pucanje u jabuku i prase nataknuto na ražanj.

Na ovim specijalnim putovanjima, došla sam do novog saznanja. Ponovo paradoks koji će očigledno biti lajtmotiv ove knjige. Elitnu antiterorističku jedinicu čine osobe koje su plašljive kao zečevi. Pre nekoliko dana trebalo je da budem prebačena u "Petru Rali" zbog odlaska na drugo suđenje. Baš toga dana sve antiterorističke marice bile su zauzete.

Po mene su došla ista gospoda, ali u još većem broju jer smo ostali bez bezbednosnog vozila. Sela sam u njihov džip i doživela uživo akcioni film koji su režirali oni sami, a čiji je jedini pokretač bio pusti strah.

TRI ŽENE ZA SVA VREMENA

DANAS postoje tri žene koje smatram svojim prijateljima. Prva se zove Švrća. Visoka je čitavih 162 centimetra i vlasnica je srca iste te veličine.

Druga je moja kuma Mandarina, sa kojom nisam u kontaktu već godinama. Ima ljudi za koje si siguran da su ti prijatelji iako ih nisi čuo ni video godinama. Tačno znaš da će, kada se sretnete, sve biti isto kao nekada.

Treća je Daca. Ona je sinovljevo i moje sunce, ona je naša familija.

SUTRA: Ulazak u zatvor direktno sa neba