Ulazak u zatvor direktno sa neba

KADA je trebalo da budem prebačena u pritvor "Petru Rali" zbog odlaska na drugo suđenje, baš toga dana sve antiterorističke marice bile su zauzete.

Po mene su došli pripadnici antiterorističke jedinice, ali u još većem broju jer smo ostali bez bezbednosnog vozila. Sela sam u njihov džip i doživela uživo akcioni film koji su režirali oni sami, a čiji je jedini pokretač bio pusti strah. Sedela sam na zadnjem sedištu vezanih ruku, u društvu tri magarca koji su, od zatvaranja poslednje zatvorske kapije, nišanili po automobilu i po praznom auto-putu kojim smo se kretali. Vozač je zapalio lamelu, boreći se sa svojim neuračunljivim strahom pri pomisli da je živa meta Srba sakrivenih po okolnom žbunju. Komandir je bio najblesaviji. Prvi put sam se ozbiljno zabrinula za svoj život.

ISKUSTVO u sličnim situacijama, kao što rekoh, me je naučilo da lako prepoznam kad se neko uplašio. Ovaj moj komandir - zec, bio je na sekund, da nas, zbog bezazlenog udarca kamenčića u šoferšajbnu, izranjava sve. Naš konvoj dodatno je, sa naše desne strane, obezbeđivao patrolni auto, što je za mene bila novina. Taj auto smenjivao se na svakih 15-20 km s novim, koji je preuzimao štafetu. Kakva je ovo mera bezbednosti, nisam uspela da odgonetnem. Nju je, pretpostavljam, opet smislio neki policajac, ali zbog njegove prevelike umnosti ja ne mogu da dokučim njen smisao.

Novi stres nastao je po ulasku u sam centar Atine. Naša povorka, zbog panike, izgubila je put. Polovina je skrenula levo, a druga polovina, u kojoj sam se nalazila - desno.

MOJI pratioci su ovo doživeli kao srpsku diverziju plana. Lamela je smrdela dok sam se molila Bogu da me komandir izranjava po nogama - samo ne ruke, izgubiću posao i željenih trideset dana mesečno.

U policijski pritvor "Petru Rali" stigli smo isceđeni kao limunovi. Zahvalila sam Bogu što sam ostala živa. Usput sam se setila i jedne poslovice: "Jaki umiru jednom, a slabići svaki dan." Ovaj moj nesrećni komandir umirao je bar tri-četiri puta nedeljno.

Popela sam se na čuveni sprat ludila i pozvala svog starog ratnog druga Dragana, sa kojim "pišem istoriju" u grčkim zatvorima. Kazala sam mu: "Druže, kakve naše šljake i strah, sve je to dečja igra za ovo što sam preživela sa antiterorističkom jedinicom."

SMEJALI smo se za narednih šest meseci. Moj prijatelj, prilikom našeg hapšenja, pucao je na policajce i ranio jednog u list. Može se reći da je čak dobro prošao, ako se uzme u obzir kako je moglo da se završi: jednim hicem ranjen je u grudi, a preostala dva završila su mu u stomaku. Bio je u komi tri nedelje. Naravno, preživeo je; on je moj prijatelj, a mi smo nesalomivi. Jedan metak ostao mu je u telu da ga podseća na nemirnu mladost.

Ima u svemu tome i neke romantike. Kada bude pričao unucima da đed "ima metak u bubregu" - kako je u Srbiji izazov biti kriminalac - biće legenda. Možda zbog toga kod nas čak i pojedini političari vole da liče na kriminalce.

Sprat na kome sam smeštena je mesto koje ugošćuje najveće zatvorske zvezde. To je odabrana grupa zatvorenika kod kojih se hrabrost i ludost podrazumevaju. Već sam naglasila da sam takvima slabost. Pomenuću neke koji su mi ostali u sećanju.

PAMTIM jedno putovanje brodom na Krit, gde je trebalo da se održi moje drugo suđenje. Već sam navikla da putujem sama. Moje putovanje započelo je uobičajenim ulivanjem strave stražarima u ženskom zatvoru od strane antiterorističke jedinice.

Već ravnodušna na njihovo ludiranje, čitala sam knjigu u specijalnom kavezu za terorističke kepece. Odredište nam je bio brod za Krit i luka Pirej. Posle sat vremena ustanovila sam da smo stigli u "Petru Rali", što me je iznenadilo. U moju maricu ušla su dva muškarca, koja su smeštena u preostala dva kaveza. Kako sam stalno putovala sama, a već dobro upoznata sa grčkom aljkavošću, bila sam sigurna da im se potkrala greška.

PRETPOSTAVILA sam da su dvojica muškaraca osobe koje čekaju na deportovanje iz zemlje zbog boravišnih papira. Samo sam takve sretala, nisam se nikada mešala sa osuđenim zatvorenicima. Jedan od njih učtivo mi se obratio: "Devojko, gde putuješ?" Okrenula sam glavu u pravcu glasa i, ne videvši ga, sasula: "Ase me, malaka" (ostavi me na miru, drkadžijo)!

Mislila sam da je u pitanju neki radoznali novajlija koji nema veze ni sa prestupom ni sa zatvorom. Nisam želela da me umara pitanjima na koje odgovori često ne postoje, ili zahtevaju dane objašnjavanja.

STIGLI smo na brod. Izvedeni smo iz kaveza sve troje. Napolju nas je čekalo pedeset policajaca u maskirnim uniformama. Sprovedeni smo do kabine sa krevetima. Svako se smestio na svoj krevet. Shvatila sam da su ovi muškarci kolege, a ne zalutali turisti sa isteklim papirima. Minut po minut, polako smo se upoznavali.

Dok smo se mi bezbrižno baškarili po krevetima, namučeni policajci stajali su u hodniku ispred naših vrata i teglili teške pancire i još teže naoružanje.

Momak koga sam opsovala bio je Grk Kostas, čovek koji je već nekoliko meseci ispunjavao novinske stupce. Često se njegov lik smešio i u udarnim večernjim TV dnevnicima.

KOSTA je delija koji je, uz pomoć dvojice Albanaca, oteo helikopter i prisilio pilota da ih prebaci do muškog zatvora "Trikala", sa ciljem da iznad njega baci konopac u zatvorsko dvorište i izvuče najveću legendu grčkih zatvora Panajotisa Vlastosa. Gospodin Vlastos stanar je grčkih zatvora već osamnaest godina. On je čovek koji je izvršio najveći broj pokušaja bekstva. Veoma mi je simpatičan zbog neverovatne upornosti i nesalomivog duha.

Plan je bio da Vlastos uhvati konopac kojim će ga izvući do helikoptera. Otežavajuća okolnost bila je žica raširena iznad zatvorskog dvorišta, čija se svrha odnosila baš na ovakve pokušaje. Vlastos je uhvatio konopac. U tom trenutku pilot je počeo da sabotira.

KRENULO je po zlu i on se zakačio za žicu prilikom izvlačenja. Pao je u zatvorsko dvorište i slomio ruku. Započela je stražarska paljba, na koju su Kosta i njegovi prijatelji odgovorili. Helikopter je oboren, a moj novi prijatelj ovog puta u zatvor je aterirao direktno sa neba. Posle šestomesečne slobode, Kosta se vratio u ustanovu u kojoj je bio stanar prethodnih devet godina.

Kosta mi je, naravno, odmah postao simpatičan. Čim je to osetio, zapitao me je:

- Olja, zašto ti mene onako opsova?

- Zato što sam luda kao Kristijan - odgovorila sam mu. Prvo nije razumeo, a kada sam mu ispričala priču o Kristijanu, smejali smo se do suza. Svi mi, zatvorenici, jedno smo bratstvo i jedan narod. Zauvek će nas to vezivati. Šta god bilo sa nama u budućnosti.