LAŽ Ubojito oružje novog sveta

MOJ sin napunio je četiri godine i postao jedina radost mog života. Bio je čudo od deteta. Gajila sam ga kao odraslog čoveka. Nikada ga nisam lagala, razgovarali smo o svemu i imali zajedničke tajne. Bio je sposoban i samostalan, a ja sigurna u njega, kao moj otac nekad u mene.

Sa tri godine se igrao sam u Tašmajdanskom parku, sa pet je imao svoj mobilni telefon i šetao Knez Mihailovom. Iste godine počeo je samostalno da posećuje Zoološki vrt na Kalemegdanu. Sa osam godina u Berlinu je odlazio u prodavnicu da nam kupi telefonsku karticu dok sam ga čekala u hotelu. Sporazumevao se na engleskom jeziku.

Toliko sam bila opčinjena sinom i razočarana brakom da sam uspela da ga ubedim u još jednu životnu glupost. Govorila sam glasno, kao da držim čas: "Sine, žena koja ima dete a ponovo se uda, obična je kurva." Tako sam ja sebi presudila u njegovoj četvrtoj godini.

NIKADA nije upoznao nijednog muškarca koji bi mu se predstavio kao moj pratilac. Moj sin je naučio da sam sama i da je to normalno. Nisam o toj temi uopšte razmišljala. Živela sam previše srećna i zadovoljna ovom ljubavi za sina.

Mnogo godina kasnije, shvativši svoje greške i zablude, pokušala sam o tome da porazgovaram sa svojim sinom. Ovoga puta nisam bila tako tvrdih stavova. Napravila sam lirski uvod: "Sine moj mili, rasteš, uskoro ćeš biti momak, doći će vreme da osnuješ svoju porodicu i imaš svoju decu. Možda bi stara majčica jednoga dana trebalo da nađe nekog finog gospodina sa kojim bi mogla da popije jutarnju kafu. Loše je biti sam u starosti."

"Mama, ja bih tog gospodina motkom po glavi!", odgovorio je. "Nema razloga da budeš sama. Živećeš sa mojom porodicom, odvojiću ti sobu u kojoj ćeš moći da slikaš i čitaš, to voliš." Tupo sam se nasmejala misleći na tu motku. Bio je to naš poslednji razgovor o ovoj temi.

OD SAMOG početka moj sin se izdvajao od druge dece, delovao mi je kao da je stariji od njih. Imao je tri godine kada sam ga odvela na njegov prvi čas engleskog jezika. Sedela sam ispred učionice i osluškivala... Sećam se da mi je, na kraju časa, profesorka rekla: "On je čudo od deteta".

Tu rečenicu sam čula od tada još bezbroj puta. Ko god da ga je upoznao ponavljao je isto. Bila sam veoma ponosna, navikla sam da je najbolji. Ostao je takav do danas. Nikada nisam saznala šta znači brinuti za dete da ne napravi glupost zato što je dete. Dovoljno sam sama napravila svoj život teškim, pa sam verovatno zbog toga oslobođena problema koji idu uz odrastanje deteta.

BILI smo i ostali najvezaniji majka i sin na svetu! Nije bilo galame, zabrana, pretnji - živeli smo našu bajku isključivo "na dogovor". Lepo smo i ćutali. I danas imamo sličan ukus. Volimo ista jela, istu muziku, iste ljude.

Te godine, na kućnom savetu u mojoj zgradi, a na moj predlog, stanari su se jednoglasno složili da izvršim nadogradnju naše zgrade. Odobreno mi je da na vrhu zgrade, na zajedničkoj terasi, sagradim tri stambene jedinice i podignem krov. Odlučila sam da svoj novac uložim u nekretnine, koje su u to vreme bile vrlo popularne. Prvi korak bio je sređivanje urbanističke, a zatim građevinske dozvole.

MOJA sportska karijera i bezbrižni život su završeni. Imala sam sreću da budem sportista u vreme kada si kao sportista bio zaštićen od laži i prevara. Počinjao je moj novi život. Prvi korak u njemu je bio susret sa birokratijom i građevinskom mafijom. Bez obzira na to što sam imala čistu situaciju, sve potpise stanara i novac da ispunim ono na šta sam se obavezala - sve je bilo mnogo komplikovanije nego što sam očekivala.

Iza svakih novih vrata i novog potpisa stajao je neki gospodin koji je za to trebalo da dobije nadoknadu. U protivnom, mogao si da čekaš četiri-pet godina, što znači da je stanove regularnim putem mogao da počne da gradi moj sin za dvadeset godina. Ova gospoda su se od običnih lopova razlikovala samo činjenicom da ne mogu da odu u zatvor.

ZBOG te činjenice bili su još osorniji i drskiji. Još je strašnije što su ti isti lažni moralisti bili veoma ponosni na sebe i svoj uspeh u društvu. Gajili su decu, najčešće buduće uspešne građane ili nove državne lopove. I dok moj sin bude igrao svoj valcer, ti novi mladi naraštaji izgradiće pet solitera u Tašmajdanskom parku i jedan tržni centar na mestu gde je danas Crkva Sv. Marka. Moj sin će, zbog svojih predaka, oplakivati zelenilo Tašmajdanskog parka i, pretpostavljam iz protesta, postati aktivista za zaštitu životne sredine i siromašnih.

Daću i jedan porodični primer koji nije u neposrednoj vezi sa ovom mojom ispovešću, ali se odnosi, takođe, na državne lopove. Posle mog prvog hapšenja, 2006. godine, i reklamiranja moga lika i dela po svim časopisima i novinama, najuvređeniji i najljući je bio jedan član moje familije, istaknuti građanin u našoj politici i društvu. Rodbina mi je prenosila teške optužbe i njegovo zgražavanje nad mojim postupcima. Nikako mi nije bilo jasno zašto je to njega toliko pogodilo. Njegovu čast i poštenje nikako nisam mogla da ugrozim jer se nije ni znalo da smo rod.

NEKOLIKO godina kasnije njegov lik osvanuo je na naslovnim stranicama novina: bio je jedan od učesnika u aferi izgradnje puteva i krađe u "Kolubari". Moj rođak je bio kolega lopov, samo on to nije tako shvatao, jer je umesto "fantomke" i rukavica nosio odelo i zlatno penkalo. U zatvor, naravno, nije otišao jer nije bio sam. Zakon nije predviđao kazne za dotična lica jer su ga sprovodili njihovi kućni prijatelji. Najveći i najbučniji moralisti obično su lopovi.

Stanove sam, uz moju silnu upornost i podmićivanje, završila. Cilj sam ostvarila, ali sam se veoma dugo osećala loše. Nikada u kriminalu nisam upoznala ni približno loše ljude kao ove sa kojima sam se susrela gradeći stanove. Bila sam strašno razočarana. Gde sam ja to živela i šta sam mogla da uradim sa svim pravilima i principima sa kojima sam odrasla i u koje sam verovala? Ništa nije bilo onako kako sam zamišljala. Laž je bila najubojitije oružje kojim se pobeđivalo u novom svetu i novoj zemlji. Nije me nimalo zanimalo da učestvujem u tome.

OD REPREZENTACIJE DO PLjAČKE

OLIVERA Ćirković (Beograd, 1969), košarkašica i košarkaška reprezentativka Jugoslavije. Karijeru počela u beogradskom košarkaškom klubu Voždovac, sa kojim je osvojila kadetsko i juniorsko prvenstvo Jugoslavije. Najzapaženije rezultate ostvarila je u beogradskoj Crvenoj zvezdi, Jedinstvu iz Tuzle i slovenačkom klubu Celje, a međunarodnu karijeru u grčkom klubu Pagrati iz Atine. Po završetku karijere, jedno vreme je bila sportski direktor KK Crvena zvezda i započela je privatan posao, bila prevarena i onda odlučila da se pridruži poznatoj grupi "Pink Panter", poznatoj po pljačkama juvelirnica širom sveta.