Čvrsto sam verovala u sve ljude

TIH godina jedna doktorka postala mi je veoma bliska. Odlučila sam da na njenom zemljištu, pored njene porodične kuće, u drugom gradu, izgradim rendgen kabinet. Gradnja je podrazumevala specijalne mere bezbednosti, zbog zračenja okoline. Otputovala sam u Nemačku i kupila rendgen i ultrazvučni aparat. Nisam se plašila ulaganja, čvrsto sam verovala u svoje odluke - što je dobro, ali sam čvrsto verovala i u ljude - što nije dobro. Da bih uvezla aparate i izbegla silne poreze, učinila sam to na njeno ime jer je ona, kao lekar iz delatnosti, bila oslobođena tih dažbina. U roku od dva meseca sagrađen je rendgen kabinet sa dve ordinacije. Dobijene su sve dozvole za rad.

Ordinacija sa trinaest zaposlenih lekara počela je da radi. Retko sam je posećivala, imala sam potpuno poverenje u doktorku za koju sam u to vreme verovala da mi je možda i najbliži prijatelj. Bila sam zadovoljna, bio je to posao na duge staze. Razmišljala sam da njime obezbedim svoga sina.

GLAVNI pokretač mog ulaganja bilo je sažaljenje, jer sam tu osobu jako zavolela. Poželela sam da joj, siromašnoj i namučenoj ozbiljnim porodičnim problemima, promenim život i ulepšam ga koliko mogu. Uza sve to, ulaganje je bilo pametno i humano. Bila sam veoma ponosna na sebe što mi je prijateljstvo ispred koristi i novca.

Kraj je ubrzo usledio. Ordinacija se razradila i počela da radi odlično. Zaradila je novac i ja joj, kao partner, više nisam bila potrebna. Ona se za ovu utakmicu dobro pripremila. Našla je u Nišu dosta jeftin polovan rendgen kojim je mogla da zameni moj mnogo skuplji i bolji. Pacijentima kvalitet rendgena nije značio ništa, pogotovu zato što u tom gradu nije bilo nikakve konkurencije - njima je bio potreban samo snimak. Da bih povukla svoj rendgen, samo njegovo demontiranje koštalo bi me pet hiljada evra. Njegovo skladištenje bilo je gotovo nemoguće, zbog osetljivosti rendgenske cevi, koja je najskuplji deo ovog aparata. Takođe, bilo bi veoma teško prodati ga. Nisam mogla da srušim izgrađenu zgradu na njeno ime i na njenom zemljištu. Ispala sam magarac.

DOŠLA je u moj stan u Beogradu i, bez trunke stida i griže savesti, dala mi trećinu ili četvrtinu uloženog novca, zahtevajući da joj potpišem priznanicu. Nije me zanimao novac nimalo. Imala sam ga i previše. Gledala sam, zgađena, čudovište koje nije imalo nijednu emociju. Jedina uteha koju imam je saznanje da ona živi svoj zatvor na slobodi. Sasvim zasluženo. Na njenoj robiji, za razliku od moje, ima i batina. Moja kazna, kolika god da je, mala je u odnosu na njenu. Šta je nekoliko godina mizerije u zatvoru prema mizernom životu koji traje već šezdeset godina i prema saznanju da si sam i da te niko ne voli? Žalim je, jer znam da cenim i slobodu i ljubav.

Sagradila sam tri stana, jedan sam nasledila od tate i jedan sam kupila nekoliko godina ranije. Dakle, bila sam vlasnik pet stanova u centru Beograda i jedne lekarske ordinacije. Imala sam trideset dve godine, obezbedila sam detetovu i svoju budućnost, a ispred mene je bio život. Bila sam veoma ponosna na sebe.

PARALELNO oko mene, tih godina, odvijao se još jedan život. U okruženju moga muža sve više se širio krug raznih poznanstava u kriminalu. Pored mene svakodnevno su prolazile ogromne količine različite kradene robe - firmirana garderoba, skupocene bunde, tepisi, antikviteti, skupoceni nakit, satovi... Nicale su show-room prostorije po privatnim stanovima. Najpametniji su počeli da se bave preprodajom kradene robe, što je u našoj zemlji bilo legalno. Najbolji kupci po kućnim prodajama bili su oni koji su to bili dužni da spreče.

Sve češće i meni je nuđena razna roba jer sam bila u dobrom finansijskom položaju. Doživela sam to kao trenutnu i dodatnu finansijsku šansu u svom životnom usponu. Dobre prilike za otkup nisam odbijala.

TE GODINE često se pominjalo u tim krugovima da jedan naš Srbin u Atini pravi čuda. Mlad, drzak i hrabar rušio je sve pred sobom. Bio ga je glas poštenog momka, ali dosta nezgodne naravi. Sa njim su dobro pazili kako se ponašaju i njegovi najbliži saradnici. Sticajem okolnosti, 1998. smo se upoznali u jednom većem društvu. Visok, krupan, zgodan i plav, podsetio me je na Rusa. Zapamtila sam ga. Toliko se o njemu pričalo i nagađalo da je čak i moj sin za njega čuo. Ja sam mu, shodno podvizima, darivala ime Supermen.

Supermen se zvao Dragan. Većinu svoje robe prodavao je u Grčkoj. Što sam više slušala o njegovim neverovatnim podvizima, više sam razmišljala da odem lično u Atinu i popričam neposredno sa njim o otkupu robe. Što sam pomislila, to sam i uradila. Kod mene u životu nije bilo premišljanja. Ja sam svoje prilike grabila, nisam ih uzdišući čekala.

ČESTO sam svoje prilike i sama stvarala. U meni je bila neograničena životna snaga i energija. Od jedne rupice kroz koju se jedva probija zrak mogla sam da sagradim tunel. Moja upornost i borbenost nisu imale granica. Do danas sam ostala ista. Usponi, padovi, zatvori, godine - ništa me nije doticalo. Jednostavno sam rođena takva. Možda je i neka pritajena ludost bila sastavni deo moje nesalomivosti.

Otišla sam u Atinu i srela se sa Draganom. Odmah sam otkupila sve što je imao, iako mi se roba nije nimalo svidela. Svesno sam to uradila, nadajući se budućoj uspešnoj saradnji. Tako je i bilo. Narednih sedam-osam meseci otkupila sam od njega svu najkvalitetniju robu. Sve što sam poželela to sam i dobila, kao da je ispred mene bio čarobnjak Merlin.

TOLIKU količinu robe u tako kratkom periodu moglo je da obezbedi deset vrednih ekipa. On sam, uz nekolicinu ljudi koji su se često menjali, obavljao je posao za sto ljudi. Postali smo poslovni partneri. Retko sam sretala ljude kao što je on. Bila sam fascinirana njegovom disciplinom i odgovornošću. Stajao je iza svoje reči do kraja. Naša saradnja odvijala se glatko, razumeli smo se jer smo bili veoma slični.

Osam meseci kasnije saznala sam da je uhapšen u Atini. Vest me je pogodila jer mi je tokom prethodnih meseci postao veoma drag. Nisam tada ni slutila da će nam se sudbine toliko isprepletati i vezati. Danas je on jedan od mojih najvećih prijatelja. Ostao je isti, sreće i nesreće nisu ga promenile. Njegova reč jača je od bilo kakvog ugovora i potpisa u sudu. Ostao je častan i dosledan kakav je i bio - ljudi, život i iskušenja nisu ga isprljali. On je jedan od retkih koji ne laže i kome verujem.