U zatvor se odlazi iz gluposti

STIGAO je novembar 2005. godine. Zazvonio mi je telefon, bio je to Dragan. Odležao je svoju kaznu, prošlo je bilo tačno pet i po godina. Za sve te godine, u kojima često nestaju velika prijateljstva, iako smo bili više poznanici nego prijatelji, ostali smo u vezi. Nije bilo redovno, ali svaka tri-četiri meseca iznenađivao me je svojim telefonskim pozivima. Sledećeg jutra trebalo je da doleti u Beograd. Obradovala sam mu se i odmah predložila da ga naredne večeri izvedem na večeru u "Maderu". Sastanak je zakazan tačno u osam sati. U pola osam oboje smo bili tu - ovako bi poranili samo moji roditelji. Smejali smo se tome. Stajao je ispred mene, još lepši nego što sam ga upamtila. Bila sam iznenađena. Tada sam smatrala da je povratak iz zatvora jednak povratku iz rata. Nisam ni slutila da je zatvor mesto u kome se vreme zaustavlja, u kome se ne stari.

NA NjEMU nije bilo ni traga od teškog života. Njegova srećna narav i njegov neuništivi optimizam uticali su na mene kao lek. Imao je zdravu naivnost koja odlikuje decu i iskreno čestite ljude. Siguran u sebe, živeo je svoj život čisto i otvorenog srca. Za druge grub, ponekad nagao, težak i "na svoju ruku" - za mene je bio sve suprotno od toga. U bitnim situacijama bili smo isti, što je naše prijateljstvo činilo čvršćim. U nebitnim smo se razlikovali, što je opet ovo prijateljstvo činilo zanimljivim. Tačan i konkretan, na život je gledao prosto, bez mnogo filozofiranja. Ponekad sam ga zbunjivala svojim komplikovanim računskim operacijama. Izbegavao je svaki razgovor o kriminalu, što sam veoma cenila. On je pričao delima. Hvalisavci su po pravilu bili plašljive seronje, kojih je Beograd pun.

VOLEO je sport i njime se bavio disciplinovano, kao da je profesionalni sportista. Uza sve to, imao je uzburkanu i divlju krv buntovnika koju sam i u sebi prepoznavala odmalena. Njegovo odrastanje, nasleđe i izolovanost u zatvoru učinili su ga drugačijim. Izgledao je kao čovek zalutao iz prošlog veka. Moj prijatelj ni danas ne zna ko su, na primer, Aleksandar Vučić, Ivica Dačić, Čeda Jovanović, Milan Beko... Ne verujem da mnogo gubi nepoznavanjem znamenitih ličnosti srpske političke scene. Zna ko je drug Tito i to je dovoljno. Najbolje bi bilo da svi zaboravimo političare koji su se smenjivali posle njega.

PRVI put sam bila prijatelj sa osobom sa kojom sam poslovala. Ne mogu da tvrdim, ali je moguće da mi je to pomoglo da brže i odlučnije zakoračim dalje od uobičajenog. Tako sam se 14. jula 2006. našla na Kritu, u Hersonisu, što je bilo opravdano, ali bila sam s njim u iznajmljenom autu posle krađe zlatare u hotelskom kompleksu - što nije bilo opravdano, jer za tim nije postojala nikakva potreba. Dakle, te noći, dva sata posle ponoći, Dragan je, sa još dvojicom Srba, izvršio krađu zlatare u zatvorenom hotelskom kompleksu udaljenom dvadesetak kilometara od Hersonisa. Posle krađe, vratili su se automobilom u Hersonis i sakrili zlato u jednu napuštenu staru zgradu. Dvojica pomenutih, u istom automobilu, krenuli su u centar grada prepun turista. Ja sam drugim, iznajmljenim autom, došla po Dragana, bez bilo kakve potrebe. Da je nastavio sa njima, nikada se ništa ne bi desilo. Seo je u moj auto i mi smo krenuli u suprotnom pravcu, ka Irakliju. Automobil i naši papiri bili su regularni, nismo imali čega da se plašimo.

NEKOLIKO minuta kasnije na putu nas je zaustavila policijska kontrola. Bili su obavešteni o krađi zlatare. Zahtevali su da pregledaju auto, kao i svima ostalima koji su se našli u tom trenutku na putu. I kao što to uvek biva, u zatvor se isključivo odlazi iz gluposti. To je pravilo. Prilikom pregleda kola, policajac je pronašao pajser sakriven ispod zadnjeg sedišta. Dragan ga je kupio sedam dana ranije i sakrio ga, ali je na njega zaboravio. Ja nisam ni znala da je u kolima. Odmah smo izazvali sumnju, vraćeni smo u policijsku stanicu. Uzeli su nam otiske prstiju. Dragan im je bio stari poznanik i čovek koji je još uvek bio pod uslovnom kaznom. Za Grčku, ovo je bilo i previše dokaza da te smeste u zatvor.

SLEDEĆEG dana po tragovima automobila nađeni su zlato i satovi. Da zlo bude veće, u našem autu nađen je i račun prodavnice u kojoj je kupljen pajser. Svedočenje prodavca koji je izjavio da se seća da sam dolazila u radnju biće glavni dokaz na sudu protiv mene. Nažalost, zapamtio je moja 192 santimetra. To što ja nisam bila kupac pajsera više nikome nije bilo važno. Pronađeni su otisci stopala tri osobe. Nijedan otisak nije se poklapao sa mojim, što je logično, ali ni to više nikom nije bilo bitno - osim meni.

Sledećih četrdeset osam sati saslušavana sam bez prekida. Nijednog trenutka mi nije palo na pamet da mogu da odem u zatvor. Inspektor je, kao i obično, bio iskompleksirani miš koji je svoju ulogu Šerloka Holmsa shvatio preozbiljno. Ja sam pričala gluposti kao da sam na sportskoj konferenciji za novinare.

NAREDNOG dana stigao je advokat koga mi je poslao Dragan. Iako sam znala grčki jezik, advokata sam jedva uspevala da razumem. Reči "istražni sudija", "sudski proces", "nalog za hapšenje", bile su mi nepoznate. Previše stručnih izraza izrečenih pravnim jezikom.

Trećeg dana sam, zajedno sa Draganom, odvedena u policijski pritvor gde smo čekali odlazak kod istražnog sudije. Scene turskog zatvora iz filma "Ponoćni ekspres" jedini su tačan opis ovog mesta. Sklapala sam oči i opet ih otvarala, nadajući se da je ovo ružan san. Nisam verovala da se nalazim u Evropi i da je 21. vek.

SUTRADAN stigle su dnevne novine u pritvor. Bila sam glavna vest. Bivša košarkašica Pagratija umešana u krađu zlatare, bla, bla... Vlasnica lanaca radnji skupocenog nakita i satova u Rusiji umešana u sve krađe na grčkim ostrvima. Traže je Švajcarska, Nemačka, Kipar, Mars, Jupiter... Sedela sam i šokirana gledala u novine. Da bi novine ovo pisale morao je da postoji policijski izvor koji veruje u ove izmišljotine. Prvi put sam osetila strah. Bio je to moj prvi susret sa policijom.