Advokati i prodavanje lažnih nada

OD TRENUTKA kada se suočiš sa zatvorom, ili, tačnije, sa iskompleksiranim malim ljudima koji njime upravljaju, prestaješ da veruješ u bilo kakav oblik pravde. Ulaskom u njega postaješ svestan da si deo razrađene mašinerije. Shvataš koliko si mali i nebitan, samo jedan šraf koji pomaže obrtanju točka. Zajedno sa tobom žrtve će biti takođe stražari i službena lica koji su dugogodišnji zatvorenici ove ustanove, ali toga nisu svesni. U zatvoru ćeš retko sretati istinske prestupnike, jer oni gotovo nikada tu ne dospevaju. U njemu ćeš najčešće sretati psihički poremećene osobe, totalno nemoćne, sitne prevarante i male ljude. Zatvor je mesto gde isključivo žive pioni.

Najstrašnije u svemu je što oni koji navodno štite sistem od zla podstrekuju zlo do neverovatnih granica.

ZATVOR je fabrika koja proizvodi zlo, bes i otpor. Iz njega svako izlazi dva puta opasniji po okolinu. Što je zatvoreniku nepravedno naneto više štete, to će on biti opasniji. Što je osoba mlađa, opasnost je veća. Najveću opasnost policija i sud izazivaju olakim propisivanjem pritvora i kazni maloletnicima. Zatvor je mesto gde se u mrtvoj babi probudi otpor i gnev. Ne treba ni razmišljati šta se dešava sa mladima i osobama buntovnog karaktera.

Policija se iz sve snage obrušila na mene. Preko moje popularnosti dobili su prostor za fantaziranje, isticanje i napredovanje. Terećena sam više od Dragana. Pored suđenja koje me je čekalo s njim, podignute su još dve optužnice, za koje mi nije bio propisan pritvor jer su to bile fantazije bez ijednog dokaza. Na jednom suđenju, godinu dana kasnije, bila sam proglašena nevinom. Drugo, zbog štrajka sudova, nije se održalo. Dve i po godine kasnije, puštena sam iz zatvora. Ostalo mi je još ovo suđenje, uz mogućnost da se branim sa slobode. Nažalost, ova presuda, tada nebitna, kasnije će me gurnuti i zaplesti u velike probleme jer će biti glavni uzrok moje odluke da pobegnem iz zatvora.

PET dana kasnije Draganu i meni određen je pritvor. U ovoj zemlji sve se završava u prvih četrdeset osam sati. Policija ispiše što ispiše, posle čega odlaziš u zatvor u kome ćeš biti zaboravljen narednih dvanaest do osamnaest meseci. Za to vreme nikada više nećeš sresti policiju i istražne sudije jer je tvoja priča završena, iako ti u to ne veruješ.

Na sudu će te teretiti isključivo policija, najčešće bez ikakvih dokaza. Svedočiće lažno jer je u odsustvu dokaza to jedini način da te osude. Pametni policajac svojim fantaziranjem boriće se za veći čin i povišicu. Neće se setiti da će svojim izjavama izazvati mnogo veću opasnost od trenutne. Sitni kradljivac, koga on pravi krupnim, sutra će biti pljačkaš sa oružjem u rukama. Neće imati mnogo milosti kad ga sretne na svom putu.

Za to vreme, dok su zatvorenici zaboravljeni, oko zatvora će kružiti najveći lešinari pravosuđa - advokati. Prodavaće lažne nade pustim zatvorenicima. Jednog dana će prestravljenom zatvoreniku pomenuti doživotnu robiju, a sledećeg mogućnost puštanja na slobodu. Toplo-hladno, dok mu ne izvrne sve džepove i uzme poslednji dinar. Advokat je jedino lice koje ti u tim trenucima pruža sigurnost. Sa njim nada biva realnija.

SVE OVO naročito je izraženo ako si u zatvoru prvi put i nikad nisi imao iskustva sa sudom i pravosuđem. Što manje znaš, više veruješ advokatu koji treba da napravi čudo. Čuda se ovde retko dešavaju, a izvesna je samo nada da će se čudo dogoditi baš tebi.

Grčki sudovi su strogi, a kazne izuzetno visoke. Od onoga dana kada ti je propisan pritvor, u njemu ćeš provesti minimum dve i po godine, uz dosta posla. Puštanje je retka pojava.

Sedmog dana od hapšenja, Dragan i ja našli smo se u istom zatvoru na Kritu. Delio nas je jedan zid. Moj najveći problem bio je moj sin - kako mu saopštiti ovu strašnu vest? Nisam bila sposobna da lažem, čak i kada je za to postojalo opravdanje. Nazvala sam ga telefonom i kazala: "Sine, u zatvoru sam i biću ovde osam meseci."

BILA je to još jedna advokatska laž za neiskusne. "Dragan je imao problem, a ja sam bila sa njim", nastavila sam. "Na sudu će on to objasniti, a ja ću doći kući." Ćutao je. Plakalo mi se, ali sam se pravila kao da je sve u redu. Dodala sam: "Pokaži sada da si lav, a ja znam da jesi. Pokaži da si najbolji kada je najteže", drhtao mi je glas.

"Hoću, mama", odgovorio je i pitao me kako mi je ovde. Odgovorila sam da mi je odlično i da zatvor liči na hotel, dok su mi se u glavi i dalje vrtele scene turskog zatvora u "Ponoćnom ekspresu".

Prva dva meseca bila su najteža u mom životu. Nisam jela, nisam spavala, dvadeset sati dnevno sam mislila na sina koji se nije odvajao od mene. Njegova škola, njegova košarka, moj zatvor. Umirala sam od straha šta će biti sa njim. Posle dva meseca sam shvatila da je moj sin stvarno "čudo od deteta". Sa ovom nesrećom borio se na najbolji mogući način. U školi je postao još bolji đak, a na treningu još vredniji i redovniji.

ŠTAMPA i mediji nisu me štedeli. Sve laži iz Grčke prenete su i u Srbiju. Dodato je i nešto novo, da je nađena moja patika u zlatari. Neko neuk nije znao da prevede sa grčkog jezika "otisak stopala", pa sam ja za moje zemljake bila letač po zlatarama u kojima su mi ponekad, od brzine, ispadale patike. Nešto je moralo da prodaje novine.

Na sve ovo moj sin je odgovarao pobednički! Toliko je bio vredan i dobar da su ga deca, njihovi roditelji, učiteljica i direktor škole zavoleli još više, zbog teške situacije u kojoj se našao. Postao je glavni junak ove grčke tragedije. Odlučio je da pobedi, i pobedio je! Kada sam osetila da će sa njim sve biti u redu, moj zatvor se završio. Samo je on bio bitan - ja sam mogla, ako je on dobro, svoju kaznu da prestojim na jednoj nozi u ćošku.

U Beograd, u moj stan, stigla je moja svekrva i dala sinu punu podršku i ljubav. Bila je velika u teškim trenucima.

Za dve i po godine nisam dozvolila nijednu posetu, uključujući i posetu svog sina. Prezirala sam nemoć, a tokom posete bih se tako osećala.