Slikarstvo i opčinjenost ludacima

POČECI zatvorskog života obeleženi su mojim strahovitim otporom prema stražarima. Tako veliki otpor stvorile su mi zatvorenice ulizivanjem, sa ciljem da sebi obezbede što lakši boravak na ovom bezveznom mestu. Za mene nipošto nije bilo normalno osećati privrženost prema osobama koje te svakodnevno zaključavaju. Koliko puta sam se u zatvoru setila zoo-vrta. Ličile smo na životinje u njemu, naročito u zatvorskom dvorištu. Da li su životinje mrzele ili volele one koji su ih hranili i zaključavali? Kažu da je u jednom zoo-vrtu lav odgrizao ruku čoveku koji ga je hranio deset godina. Nezahvalnost ili eskalacija dugogodišnjeg besa zbog izgubljene slobode?

MOJ prijatelj Dragan, posle svog dugogodišnjeg zatvorskog iskustva, odlično je poznavao ovo mesto i sve njegove zamke. Svakog dana je brinuo da nešto ne zabrljam. Dao mi je nadimak "mali nevaljalac" po crtanom junaku koji je stalno upadao u neprilike. Tako je čovek teške naravi i sklon problemu, zahvaljujući meni, zaboravio na svoj zatvor i bavio se isključivo ženskim. Kaže da je u to vreme danima stajao blizu našeg zida. Čim bi čuo vrisku, trčao bi i osluškivao da li čuje moj glas. Brinuo se po čitav dan, pominjući pitarhika (zatvorske kazne), što me nije mnogo interesovalo. Niti sam znala šta je zatvor, niti sam želela da znam. Nastavila sam da teram pravdu na poslednjem mestu na svetu gde se to radi. To teranje pravde naročito ga je brinulo jer se u zatvoru baš zbog toga ulazilo u ozbiljne probleme. Kaže da sam ličila na njega kada je prvi put ušao u zatvor.

TAČNO četiri meseca nakon moga ulaska u zatvor "Neapoli" na Kritu iz njega sam izbačena. Nekoliko dana ranije, štiteći svoju drugaricu, upala sam u konflikt sa Albankom koje je trebalo svi da se plašimo jer je ubila nožem muža Grka. Nekoliko dana kasnije probudio me je megafon i prozivanje zatvorenika za naredni prebačaj. Prozvali su i mene. Imala sam pet minuta da skupim svoje stvari, gledala sam u prijateljicu koja je plakala naglas i govorila: "Zašto, kad si bila u pravu?!"

"Zato što pravda ne postoji i zato što je istina samo mišljenje." Zagrlila sam je i otišla. Osećala sam se kao da sam u ratu. Za minut si gubio sve, a vetar te je nosio nemaš pojma kuda. Svoj odlazak uveličala sam vikom: "Bravo, neka Albanka komanduje grčkim zatvorom!"

Svako je gledao svoja posla, naviknut na ispade blesavih zatvorenika.

PRE izlaska, okrenula sam se da još nešto zlobno dodam i ugledala svog prijatelja Dragana kako stoji iza rešetaka muškog dvorišta. Gledao me je tužno i zabrinuto. Bila sam ljuta, a on tužan. Šta li još čeka "malog nevaljalca" na ovom opasnom mestu kojeg nije svestan? Crno-belo, pravda-nepravda, bila sam mu dvostruka robija.

Stigla sam u "Koridalo", tada najveći ženski zatvor u Atini. Odvedena sam kod komandira u kancelariju, koji me je upozorio da se čuvam pitarhika jer je sa mnom stigla poruka da sam problematičan zatvorenik. Duboko sam verovala da to nije tačno.

CITIRAĆU zapis iz mog dnevnika, da bih opisala zatvor u koji sam stigla:

8. novembar 2006, "Koridalo"

"Stigla sam u novi zatvor ,Koridalo,. Smeštena sam u zajedničku sobu u kojoj živi dvadeset šest žena i u kojoj nikada nema mira. Sve ove zatvorenice još uvek su neosuđene, pa su iz tog razloga pune snage i vere da ubrzo idu kući. Urliču i danju i noću. Puše jedna drugoj nad glavama i puštaju muziku do maksimuma. Svađa oko prozora, stolice, stola, na svakodnevnom je programu, koji često ide i uz čupanje kose. Moj prvi utisak je da se nalazim u psihijatrijskoj ustanovi, a ne zatvoru. Veliki broj žena psihički poremećen. Sede, bespomoćne da bilo šta urade. Ovo mesto je teško za borbene i jake, a kamoli za bolesne. Ovo je ozbiljan problem sa kojim se društvo ne suočava. Socijalni radnici, zarad svog dobrog položaja, ćute. Strašan i mučan utisak za čoveka koji je dotad živeo iole pristojnim životom. Kako posle ovakvog iskustva mogu da verujem u pravdu?

"GLEDAM oko sebe psihički poremećene osobe, nepismene ili polupismene, kako drže u rukama svežanj papira koji ih optužuje za organizovani kriminal ili komplikovane prevare. Većina uopšte ne razume za šta ih terete.

"Jako su siromašne. Gledam ih kako seku čaršave jer nemaju novac da kupe uloške. Peru tuđ veš i ribaju tuđe ćelije za kutiju cigareta, a odgovaraju za trgovinu drogom. Zatvor je mesto gde živi siromaštvo. Žalim ih. Većina ima decu, a to je jedno stravično teško iskustvo. Decom dokazuju svoju nevinost i želju da žive. Većina njih iskreno i duboko tuguje.

"TA BOL ne može da se opiše, ona mora da se proživi da bi se razumela. Najžalije mi je zatvorenica čija deca imaju dve-tri godine. Imaju velike šanse da ih rođena deca zaborave. Kao majke ih žalim, kao ljude nimalo.

"Ovde saznajem glavne uzroke razvoda brakova. Beskonačno su lenje i zainteresovane samo za ogovaranje. Preziru svaki oblik fizičke i psihičke aktivnosti. Retko srećem zatvorenicu sa knjigom u ruci. Ne znam kako njihov dan prolazi."

BEZ obzira na to što se nisam nikom javljala, moj dragi Mijaulis i Pagrati i dalje su brinuli o meni. Pozdrav od njih ovoga puta preneo mi je jedan od komandira, koji je ubrzo uticao na moj premeštaj iz grupne sobe u ćeliju, što mi je obezbedilo mir i mnogo lagodniji život.

Osim redovnih sportskih aktivnosti i čitanja, otkrila sam novu ljubav - slikanje. Posle prvih skica u olovci, koje su bile iznenađujuće dobre, stigle su boje i četkice. Sve što je moje oko moglo da vidi čisto i precizno, četkica u mojoj ruci slikala je nepogrešivo sa uzoraka koji su nam zadavani.

U TRIDEST sedmoj godini, zahvaljujući zatvoru i dosadi, otkrila sam u sebi neuobičajeni slikarski talenat. Primetila sam da mi naročito zadovoljstvo predstavlja slikanje portreta. Otkrila sam da me zanimaju isključivo realistično slikarstvo i kontrast svetla i tame. U zatvoru sam otkrila da mi je omiljeni slikar Karavađo i time zvanično potvrdila svoju neverovatnu opčinjenost ludacima.