U zatvoru se veruje u sve laži

U ZATVORU, otkrila sam da me čeka prijatna starost koju ću provesti slikajući, nadam se na slobodi. Postala sam uvaženi robijaški slikar kome se ne prilazi lako, zbog potencijalne opasnosti. Slikala sam portrete dece sirotanki, a bogate zatvorenice - po pravilu zatvorske ulizice - nikada nisu dobile nijednu moju sliku, na šta sam veoma ponosna.

Prošlo je nekoliko meseci od moga dolaska u novi zatvor. Sa Draganom sam bila u stalnom telefonskom kontaktu. Redovno mi je davao dobre savete, zabrinut burnim početkom mog zatvorskog života. Taman kada je odahnuo i zaključio da će sa mnom biti sve u redu, "mali nevaljalac" je zabrljao.

Uhvatila sam za vrat Albanku i dobro je prodrmala. Prekinula mi je telefonsku vezu dok sam razgovarala sa sinom, ali takođe i "vezu" u glavi. Ovakve stvari su se retko dešavale, gotovo nikad, jer su žene isključivo provokatori i galamdžije.

PROŽIVELA sam život kao sportista, igrajući na najgrubljoj poziciji centra, ali nikada mi nije palo na pamet da nekoga udarim. Gurale smo se, gradile pozicije, laktale, ali sve u okviru fer-pleja. Zatvor je mesto gde najmanje tri puta nedeljno poželiš nekom da razbiješ glavu. Ovo je mesto koje štiti slabiće, naučene isključivo da provociraju. Provociranje nikad nije kažnjavano, ali su kazne za tuču strašne. Ako si hteo miran život, valjalo je napraviti izuzetak kojim ćeš se rešiti provokatora, ali i izbeći kaznu, što nije bilo lako. Nažalost, ovo je mesto gde nema dogovora. Da bi se dogovor postigao, potreban je partner. Ovde ga nije bilo. Zatvor je civilizacija koja te prisiljava da se ponašaš kao čovek u prvobitnoj zajednici. Jedino pravilo koje važi je pravilo jačeg.

ALBANKA se povukla. Objasnila je zatvorskoj upravi da je sama kriva. Ja sam zadobila sve počasti koje pripadaju jačem u ovom našem zoološkom vrtu.

Tih dana najstarije zatvorenice, zaposlene u kuhinji, zaključile su da ja nisam u zatvoru zbog krađe već zbog ubistva. Zatvor je mesto u kome se informacija prenosi brzinom svetlosti. U njemu se mnogo laže i mnogo veruje u laži. Nisam volela ni žene ni laž, a živela sam sa šest stotina žena na mestu gde je laž izvor života.

Ova loša propaganda meni je bila od izuzetne koristi. Od toga dana, telefon na kom sam pričala svi su obilazili u širokom luku. Nisu mu prilazili najmanje još petnaest minuta posle moga odlaska, dok ne utvrde da se sigurno neću vratiti. Odmorila sam se od svakodnevne glupe borbe za telefon.

STIGAO je septembar 2007. godine i vreme za suđenje, tačno četrnaest meseci od našeg hapšenja i ulaska u zatvor. Advokat je uporno ponavljao da sa suđenja odlazim pravo kući. Tako sam ja, dosta sigurna u sebe i advokata, otišla na sud. Dragan je takođe verovao u advokatove reči. Ja sam, neiskusno, svoje raspoloženje prenela na sina. Moj sin sedeo je i čekao da se vratim kući. Advokat je predložio (to je predlog svih grčkih advokata) da mi na sudu kosa bude masna, pogled tup, a priča glupa. Trebalo je da budem iskorišćena i nesrećna žena. Preporučljivo je bilo da sudije naslute da sam glupa ili luda. Po tom receptu postupala je ogromna većina zatvorenica. Možda zbog toga zatvor liči na psihijatriju. Ali da dođem na sud masne kose - bilo je isključeno. Danima sam se spremala i ulepšavala za taj dan. Da glumim prevarenu nesrećnicu nisam mogla - čak i da je tako bilo, ja bih to krila - moj glupi ponos bio je jači od bilo kakvog suda ili kazne.

AKO neko nikada ne treba da izađe na sud, onda sam to ja. Ima nešto strašno u meni što me tera da budem sigurnija nego što treba, da pričam više nego što treba i da krijem baš to što bi trebalo da pokažem. Pretpostavljam da sam veoma nervirala sudije. Brzo sam govorila, imala sam odgovor na sve. Iz Beograda mi je poslato najmanje sto papira koji govore o mojoj svetloj prošlosti. Povrh svega pismo Pagratija, posle čijeg čitanja se obavezno plače. Niko od sudija, a naročito javni tužilac, nije bio zainteresovan ni za šta pomenuto. Čitali su policijske lagarije i prema njima se odnosili sa potpunim poverenjem i poštovanjem, bez ikakve sumnje. Dragan je u potpunosti preuzeo delo na sebe. Insistirao je da ja sa delom nemam nikakve veze.

JEDAN od gospode sudija mrkog pogleda nije mu poverovao, pa je moj dragi prijatelj, iznerviran, podviknuo na ceo sud. Delovao je, sa svoja dva metra, kao dete koje se ljuti. Sa druge strane, moja malenkost ostavljala je utisak opasnice, ko je iza te maske mogao naslutiti totalnu budaletinu.

Brinula sam šta će biti sa Draganom zato što je podviknuo gospodinu "mrkom". Dragan je osuđen na sedam, a ja na šest godina. Podelili smo ravnopravno kaznu. Kazna je izrečena brzo, policija nas je već sprovodila do vrata. Da njih nije bilo, ja ta vrata sama ne bih nikada našla, bila sam šokirana. Advokat je pobegao. U glavi mi je bio samo sin, kako da mu objasnim da ostajem u zatvoru bar još godinu dana, koliko bi trebalo da ostanem posle svih pomilovanja, smanjenja i ublažavanja kazne.

PETOG novembra 2008. godine, izašla sam iz zatvora. Završila sam svoju dvoipogodišnju kaznu bez izlaska na drugo suđenje, kako to obično biva kada je kazna manja od deset godina. To suđenje usledilo je dve godine kasnije, kada je prvobitna kazna od šest godina smanjena na dve, sa mogućnošću plaćanja.

To znači da sam dve i po godine u zatvoru provela greškom! Ali koga je u ovoj zemlji bilo briga za greške.

Pre odlaska iz zatvora, ostavila sam jednu sliku gospođi Dimitri, jedinoj osobi iz zatvorske službe koju volim i poštujem. Trebalo je da me više nikada ne vidi i da je ta slika podseća na mene.

KAKO sada stvari stoje sa mojim ulascima i izlascima iz zatvora, gospođa Dimitra će skupiti čitavu kolekciju slika. Slike će je podsećati na mene samo ako ode u penziju, u protivnom, gledaće me uživo kako marširam i teram pravdu u ustanovi u kojoj se to nikada ne radi.

Otišla sam, a nisam se ni okrenula. Zatvor me nije ni dotakao, prve veči sam ga zaboravila. Nije me zanimalo ni sećanje na njega. Doživela sam ga kao dugogodišnje sportske pripreme, na kojima je jedino teško bilo prisustvo žena.