Omča je konačno stavljena oko vrata

GRČKA je zemlja koja je imala svoja pravila i nije ličila ni na jednu zemlju Evropske unije. Grčka policija iskoristiće čoveka do maksimuma. Kada to učini, gurnuće ga niz liticu bez trunke griže savesti. Sakriće od pravosuđa njegovo cinkarenje i sve dobijene informacije pripisaće svojoj savršenoj istrazi. Na sudu će ismevati cinkaroša više nego one koji joj se suprotstavljaju. Pravosuđe će takođe ismevati cinkaroša. Primer za to je čika Kure, koji je uz pročitanu tačku na sudu da je sarađivao sa policijom dobio ogromnu kaznu od šesnaest godina.

I kako posle svega da ne volim Grke! Oni su jedini narod koji uči pameti cinkaroše. Slava im i večna hvala!

Auto iznajmljen u rentakaru vratila sam istog dana. Verovala sam Draganu da ga nisu pratili, on je bio moj verni prijatelj. Tako je i bilo, prošlo je bez ikakvih problema. Vratili smo se u Beograd. Drugog dana posle povratka nazvala sam svoga advokata u Atini i zahtevala da proveri moj status u centralnom kompjuteru. To sam redovno činila dva puta mesečno, radi lične sigurnosti.

IZNENADA, dva dana posle čika Kuretovog hapšenja, dobila sam poziv za razgovor sa istražnim sudijom, povodom saučesništva u sto šesnaest teških krađa zlatara, skupocenih radnji firmirane garderobe, tepiha... Za mog prijatelja Dragana istog dana izdat je nalog za hapšenje. Pojavilo se još jedno ime, mog takođe bliskog prijatelja. Pomenute su još dve osobe, vezane isključivo za mene, ali ne tako bitne.

Znala sam da smo ocinkareni. Bila sam strašno ljuta. Nazvala sam čika Kuretovu suprugu, kojoj je on dostavio drugačije informacije od istinitih. Ako je na početku mogla da mu poveruje, kasnije, posle mog direktnog telefonskog razgovora sa čika Kuretom pred njom lično, o tome više nije bilo ni reči. Bilo je jasno kao dan da govorim istinu. Pretpostavljam da je i ona istinu vrlo dobro znala, ali i njoj je beogradski imidž čuvene krimi-porodice više odgovarao nego imidž cinkaroške.

NAIME, čika Kure je svojoj lepšoj polovini objasnio da sam ga ja izbacila iz stana, iako se nas dvoje uopšte nismo videli tog jutra jer sam spavala. Tvrdio je da je uhapšen zbog mene. Tokom direktnog telefonskog razgovora sa mnom (u njenom prisustvu) priču je promenio, objašnjavajući bez trunke stida da ga je Dragan izbacio iz stana. Iznervirala sam se zbog tih laži i burno reagovala. Spustio je ton. To je osoba koja će promeniti hiljadu mišljenja dok ne otkrije pristup kojim će smiriti situaciju. Insistirao je da nas nije izdao. Nisam mu poverovala, ali je ostalo jedno malo zrno mogućnosti da govori istinu.

Postojale su još tri osobe koje su uhapšene sa njim. Nijedna od tih osoba sa mnom i mojim ljudima nije imala kontakte. Nisam ih uopšte poznavala.

MALA je bila mogućnost da je neko od njih odao informacije, koje je opet isključivo mogao da primi od čika Kureta. Poslednje što sam mu rekla bilo je: "Čuvaj se, ja ne stajem ako me uhapse, a saznam li da si me ocinkario - robijaćemo zajedno doživotnu robiju. Niko ne robija lakše od mene." Verovala sam u sve što sam mu tada rekla. I danas verujem da na temu robijanja sa mnom mogu da stanu na crtu samo osobe koje su u zatvoru iz političkih ili terorističkih razloga, dakle - fanatici.

Kao što sam i najavila, nisam stala. Nastavila sam po svome, ne osvrćući se. Promenila sam stan i kupila nov automobil. Bila sam svesna da mi je omča stavljena oko vrata, ali sam isto tako bila svesna sledećeg: da bi se konopac zategao, morao je neko da mi izbije stolicu na kojoj sam sedela. Mogla sam to da učinim samo ja ili moji najbliži, a to mi je delovalo nemoguće.

UPRKOS pokušajima da dođem do detaljnih čika Kuretovih izjava, nisam uspela. Mom advokatu nisu bili dostupni ti papiri. To sam mogla da saznam samo ako budem uhapšena. Odlazak na razgovor kod istražnog sudije bio je zaista nerealna opcija zbog toga što sam rešila da se krijem.

Oko hapšenja čika Kureta digla se strašna prašina. Preko noći sve stanice su brujale da je uhapšena grupa Srba poznata kao "Pink Panter" i da se traga za preostalima. Terećeni su za mnogobrojne teške krađe i organizovani kriminal. Najtužnije u svemu je što je čika Kure bio glavni konstruktor ove priče. Nisam se previše osvrtala, iako se obruč oko mene stezao. Osećala sam to. S druge strane, jedan od mojih bitnih principa bio je da se ne bavim tuđim padovima i hapšenjima.

IPAK, kako to u životu biva, četiri meseca kasnije ponovo je ni iz čega nastao ozbiljan problem. Ponovo smo, iz gluposti i neverovatnom igrom sudbine, moj stari ratni drug Dragan i ja bili u grčkom zatvoru.

Dvanaestog marta na Kaliteji, u Atini, Dragan i jedan izuzetno mlad momak, Laki, koji mi je veoma simpatičan, našli su se na mestu gde nikako nije trebalo da budu. Zastali su ispred pošte u kojoj je petnaestak minuta ranije izvršena pljačka. Oni o tome ništa nisu znali jer su imali drugi cilj. Dragan je kod sebe imao pištolj. Prišla su im dvojica policajaca i zatražila isprave. Bio je na uslovnoj, tek godinu dana na slobodi. Znao je da uz ovu kontrolu ide i pretres. Nije imao šta da čeka. Krenuo je da beži. Za njim je isto to učinio i Laki, koga su uhapsili brzo. Dragan se borio.

POSLE desetak minuta bežanja, preskočio je zid dvorišta i sakrio se. Žena, stanarka iz susedne zgrade, videla ga je i prijavila policiji. U dvorište je ušlo šest naoružanih policajaca. Dragan se sakrio ispod stepeništa. Petorica policajaca protrčala su pored njega ne opazivši ga. Nazvao me je telefonom. Poslednje što sam čula bilo je njegovo šaputanje da se sakrio. Narednog trenutka začula sam stravičnu viku i veza se prekinula. Znala sam da se desilo nešto loše. Šesti policajac se okrenuo i našao licem u lice sa Draganom, na udaljenosti od dva metra. Dragan je pucao prvi, sa ciljem da ga rani u nogu i pobegne preskačući zid. Pogodio ga je u list. Posle pucnja dotrčali su ostali policajci. Jednim metkom pogođen je spreda u grudi "policijskom devetkom", dok su preostala dva metka upućena sa leđa, u predelu slabine. Ostao je uspravan. Kaže da nije osetio nikakav bol. Prišli su mu s leđa i oborili ga na zemlju. Šutirali su ga u glavu dok se nije onesvestio.

STRAH ČUVA OD NEPRILIKA

KADA počneš svega da se plašiš, više nemaš šta da tražiš na ovoj strani života. Strah čuva od neprilike, i to važi za normalan svet. Za ovaj drugi kriminalni to važi samo u maloj i određenoj meri. Sve preko te mere dovodi do faze kada sebe možeš nazvati seronjom. Imala sam hiljadu mana, ali to nisam bila nikada.