Bol, tuga i nemoć kraljice ludila

POSLE prekida telefonske veze, ne shvatajući šta se dogodilo, nastavila sam da Dragana uporno zovem. Telefonska sekretarica ponavljala je isto: "Mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan." Nazvala sam Lakija, čiji je telefon zvonio. Nije bilo odgovora. Znala sam da je uhapšen. Iako sam osećala opasnost, nastavila sam da verujem u čuda, da se Dragan sakrio i zbog toga isključio telefon. Poznajući ga, znala sam da je tako nešto gotovo nemoguće. Šta god da se desilo, bez obzira na opasnost, nazvao bi me telefonom.

Ja sam bila u stanu sa još trojicom prijatelja. Prvo što se radi u ovakvim situacijama jeste napuštanje stana, a najpouzdanije - i zemlje. Bila sam trezvena i logična, ali samo kada je u pitanju tuđa bezbednost, o svojoj uopšte nisam razmišljala. Posle dvočasovnog ubeđivanja, tri moja prijatelja teška srca sela su u auto i krenula za Beograd. Ostala sam sama. Bez Dragana se nisam vraćala u Srbiju.

SELA sam u auto i otišla u deo grada gde je nastao problem. Kružila sam nekoliko sati ne uočavajući ništa posebno. U petnaest sati čula sam na radio--vestima informaciju da su na Kaliteji ranjene dve osobe - jedna je policajac koji je lakše ranjen, druga je građanin koji je teško ranjen. Ugasile su se sve moje izmišljene nade. Vozila sam se ne znajući kuda, dok su mi se suze slivale niz lice. Nazvala sam advokata i zamolila ga da proveri identitet građanina jer sam slutila da je to Dragan. Advokat me je izveštavao na svaka dva sata. Policija je zabranila davanje bilo kakvih informacija u vezi sa ovim slučajem. Saznao je samo da je građanin u komi i u velikoj životnoj opasnosti.

Vratila sam se u stan i legla u krevet. Više mi ništa nije bilo važno. Iznenada je iz mog života nestao neko moj, s kim sam pre pet sati sedela za istim stolom.

ĆUTALA sam, a u meni je odzvanjao urlik koji samo ja čujem. Bol, tuga, nemoć... U glavi samo slike iz prošlosti. On, koji mi govori dok se smrzavam u moru - nije ti hladno, nije voda hladna; kada sam mrtva bolesna - nisi bolesna, ništa te ne boli; kada se žalim da sam mrtva baba, govori mi: "Ej, znaš koliki je život, bićeš mlada i srećna još četrdeset godina!"

Ležala sam nepomična u krevetu, svesna da ne mogu nikako da mu pomognem. Čak i da saznam u kojoj je bolnici smešten, uhapsiće me istog trenutka čim se pojavim. Moja bol nadjačala je razum. Prvi put u životu nisam čula svoga sina. Molio me je da se vratim u Beograd. Odbijala sam, utopljena u bol i ravnodušna prema svom životu. Moje ponašanje nije imalo i neće imati nikad logično objašnjenje. Ja, kraljica ludila, jako sam patila. Bilo mi je lakše da se utopim u propast nego da je sagledam iz daljine, u bezbednosti.

STIGLO je veče. U pola devet uveče razvaljena su ulazna vrata moga stana i u njega je uletelo pedeset specijalaca sa "fantomkama" na glavama. Nisam se ni iznenadila ni pomerila s mesta. Pet minuta kasnije, kada su ustanovili da sam sama u stanu, otpočeli su predstavu cepajući moje slike, zavese, ukrasne predmete, uz obavezno urlikanje. Posle demonstracije sile, stigla je na red krađa. Pokupili su svu tehničku robu, uredno kupljenu u prodavnicama, i Draganov skupoceni sat. To nije ušlo u zapisnik o zaplenjenoj robi.

Kako nisam reagovala, iskusno su zaključili da sam drogirana. A ja sam samo bila tužna. Prvi put u životu nisam mrzela policiju i nisam je provocirala do ludila. Moja bol bila je jača od mržnje.

ODVEDENA sam u policijsku stanicu. Bila sam sigurna da sam uhapšena zbog sopstvene nepažnje. Nekoliko telefonskih poziva na Lakijev i Draganov mobilni telefon obavila sam iz svoga stana. Pretpostavljala sam da su preko tih poziva otkrili mesto mog boravka. Prvi put sam precenila grčku policiju. Posle prvih pola sata moja bol i ravnodušnost pretvorili su se u bes i mržnju. Pokazujući mi čika Kuretove slike, policijski inspektori oslovljavali su ga nadimkom koji su mogli da znaju samo njegovi bliski poznanici, a nikako grčka policija. Još strašnije mi je zvučalo kada sam čula da i njegovu suprugu oslovljavaju nadimkom kojim ju je oslovljavao čika Kure. Pričali su sa velikom simpatijom o njemu. Da mi je neko tada zaklopio oči, mislila bih da su to njegovi prijatelji a ne policija.

Od prvog trenutka bilo je jasno da se čika Kure sa njima družio dugo i lepo. Na njihovim licima nijednog trenutka nisam primetila bes.

O Draganu su pričali kao da je ratni zločinac. Bili su prezadovoljni rezultatima svoje istrage, iako ja još uvek nisam bila sigurna zbog čega meni nisu posvećivali nikakvu pažnju. Što su više napadali Dragana a čika Kureta oslovljavali slađim nadimcima, besnela sam sve više. Zaslepljenoj besom, učinilo mi se da je ocinkario mene, a da je Dragan bio kolateralna šteta.

PROBUDILA se u meni strašna želja za osvetom. U trenutku sam smislila priču kojom je trebalo da napravim uvod. Da bih potvrdila vezu i dugogodišnje poznanstvo sa njim, izmislila sam da smo se upoznali 2001. godine. Istina je da sam ga prvi put srela u martu 2009. godine. Izjavila sam da je jako loš čovek i da je svaka njegova izgovorena reč laž.

Pitali su me da li znam nešto o njegovim kriminalnim aktivnostima, odgovorila sam neodređeno da sam u Beogradu nešto o tome čula, ali da mi detalji nisu poznati. Namerno sam dodala da, ako postoji nekakav vođa, onda je mnogo verovatnije da je to on, a ne moj prijatelj Dragan, koji je na slobodi poslednjih godinu dana. Ova grupa terećena je za izvršenje krivičnih dela u periodu od 2009. do 2012. godine. Dragan se u periodu od 2009. do 2011. nalazio u grčkom zatvoru. Tvrdila sam da Dragan nije imao nikakve poslovne veze sa čika Kuretom. Sve ovo trebalo je da bude moj prvi korak ka osveti. Verovala sam u sve što sam tada kazala o tom čoveku - tačnije, moje mišljenje bilo je mnogo gore, ali sam ga čuvala za susret sa istražnim sudijom, kada mi zvanično budu poznate njegove izjave.

SUTRA: Grčka je zemlja turizma i čuda