Vetar koji je rušio sve pred sobom

KANCELARIJU direktora, u kojoj je trebalo da slikam, samo je jedna prostorija delila od hola sa glavnim ulaznim vratima. Znam da mi se nije svidelo što mi se sve ovo dešava tako brzo. Plašila sam se da mi se prilika ukazala prerano. Trebalo mi je vremena da sve vidim dobro. Prošla sam zatvorsku komisiju i zvanično dobila posao farbara.

Kada sam prvi put ušla u kancelariju direktora, bez obzira na tako važnu odluku o bekstvu, osetila sam veliku tremu. Želela sam da naslikam nešto izuzetno i bez greške. Moja ljubav za slikanjem bila je iznad svega. Areti, zatvorenica i moja prijateljica, ćerka ministra odbrane Grčke, dobila je isti posao. Njeno slikanje nije prevazilazilo prosečno, tako da smo se podelile. Ona je izašla u zatvorski hol, a ja u kancelariju direktora, gde su se uglavnom kretala zaposlena lica. Imala sam pripremljenu skicu u olovci koju je gospođa komandir odmah odobrila. Znala sam da će na zidu i u bojama biti mnogo lepša.

OSTALO mi je još samo da proverim informaciju koju sam već imala. Pozvala sam poznanika iz Beograda koji je imao veze u policiji i dala mu zadatak da sazna kakav je moj status u Srbiji u slučaju bekstva. Sledećeg dana stigao je odgovor. U Srbiji neću imati nikakvih problema jer naša zemlja nema potpisanu saradnju sa Grcima o isporuci svojih državljana. U svim ostalim, čak i okolnim zemljama bivše Jugoslavije, imaću problem. Mene je zanimao samo status u našoj zemlji.

Nazvala sam sina i kazala mu: "Sine, pobeći ću iz zatvora. Doći ću kući i nikada se više nećemo razdvojiti." Prvo se uplašio i rekao: "Nemoj, mama, molim te." Zatim je razmislio. Moj sin je meni slepo verovao. Sve što sam u životu rekla, to sam i uradila. Oduvek sam bila vetar koji je rušio sve pred sobom. Nikome od bliskih ljudi ništa nisam govorila, ne zato što sam krila, nego da me ne bi uznemiravali. Kada sam donela odluku, više nisam želela savete i mišljenja.

Moj sin je ipak bio moj sin. Kada sam ja u pitanju, verovao je i u nemoguće. Nikada neće saznati da je osamdeset odsto moje snage uvek bio on. Samo saznanje da mi toliko veruje održavalo me je da ne propadnem. Zbog njega sam morala da živim i da pobedim. Niko ne voli svoje dete tako jako i neuračunljivo. Ne kažem ispravno. Da li postoje ljudi koji biraju pogrešne načine da pokažu ljubav? Ako postoje, to sam ja, i to sve od silne želje da popravim ono prethodno. Zar treba neko da mi kaže koliko je to pogrešno! Dovoljna je ova griža savesti, sa kojom se budim i ležem svakoga dana. Još je veća jer sin i dalje veruje u mene - kompliment i kazna u isto vreme.

Jedan od retkih koji je bio upoznat sa mojim bekstvom bio je, naravno, Dragan. Nastavila sam da utičem na brzinu procesa sedenja njegove kose. "Mali nevaljalac" sada je prešao sve granice, smislio je da pobegne iz zatvora. Ponovo nije bio u svom zatvoru i nije brinuo o svojim teškim operacijama, već je celim svojim bićem bio u ženskom zatvoru. Nije više stajao pored zida i osluškivao hoću li raspaliti neku zatvorenicu po glavi, zato što je slagala. Ovog puta stajao je pored televizora i svako veče čekao vanredne vesti.

Jednog četvrtka, 12. jula 2012. godine, nisam se javila na dogovoreni telefonski poziv. Otišao je do TV i čekao. Desilo se, vanredne vesti u kojima je "mali nevaljalac" bio glavna zvezda bekstva iz "Koridaloa". To veče bio je najsrećniji zatvorenik u svim grčkim zatvorima. Šepurio se i hvalio naredna četiri meseca, sve dok se njegova prijateljica nije vratila na isto mesto. Odlazila je kad je htela, a vraćala se kada je morala.

Bojama i četkicama kojima sam slikala smišljeno sam našla mesto u ostavi pored glavnih vrata. Smatrala sam korisnim da stražari naviknu na moje svakodnevno približavanje glavnim vratima zatvora. Bila sam u pravu. Posle određenog vremena, više me nisu primećivali. Kako je moja slika napredovala, tako sam ja sve više osvajala ljude oko sebe. Svakodnevno sam slikala po sedam-osam sati bez prekida. Sa sobom sam nosila samo vodu, retko sam i jela. Nisam upadala u oči i nisam se eksponirala. Slikala sam srcem, volela sam silno ovo što radim. Na kraju svake večeri, gledala sam u sliku i uživala.

Dodatna olakšavajuća okolnost ovoga zatvora bila je činjenica da u njemu borave isključivo neosuđene zatvorenice kojima je misao o bekstvu bila strana. Većina je imala spremne torbe, da sutradan posle odgovora komisije na njihovu molbu o puštanju na slobodu - odu kući. Za nekoliko godina, kada prođe drugo suđenje, shvatiće šta im se desilo.

Sa druge strane, stražari koji su ovde bili zaposleni imali su bogato iskustvo u trajanju od petnaest, dvadeset, pa čak i trideset godina. Dovoljno je provesti dve-tri godine u ženskom zatvoru da bi se upoznao sa psihologijom zatvorenica. Kada bi ostavili otvorena vrata zatvora i dali desetak minuta mogućnost da se iz njega pobegne, u bekstvo bi krenulo nekoliko osoba, uglavnom psihički poremećenih.

Ovo je tačan opis situacije u ženskom zatvoru jer sam je lično doživela. Ne znam da li su žene pametnije ili plašljivije, jer očigledno pripadam ovoj grupi poremećenih. Pretpostavljam da je žene plašila sama pomisao na bekstvo, tako da nisu stizale do sledećeg koraka, kada treba smisliti kako pobeći.

Sve ovo meni je bilo od velike pomoći. Naročito pokorne i poslušne bile su zatvorenice koje su imale odgovorniji posao, a koji je po pravilu vezan za prednji deo zatvora, gde se nalaze ulazna vrata. Ulizivanje je bilo sastavni i obavezni deo svakog malo boljeg posla. Svako je voleo da vidi pokornog ispred sebe, samim tim uvećavao se njegov ego. Dodatni komplimenti često su navodili pretpostavljenu osobu da sebe preceni. I ove činjenice bile su mi od koristi u bekstvu. Bila sam tiha i ličila sam na pokornu. Učtivost i ulizivanje nadoknadio je moj talenat za slikanje. Moje četkice i boje lepše su pričale od bilo kog slatkorečivca.

Danima sam gledala podgojene stražare koji jedva mogu da uđu na ulazna vrata. Svi moji stražari zajedno nisu imali istrčanih pet kilometara za poslednjih trideset godina, dok sam ja pretrčavala sedam-osam kilometara dnevno. Gledala sam sebe spremnu u buketu nespremnih žena Od svih sportskih disciplina pobedile bi me samo u jelu.

ZATVORENICI SANjAJU BEKSTVO

U ZATVORENIKOVOJ glavi ideja o bekstvu uvek je prisutna. Verujem da je to normalna ljudska reakcija, koja je odgovor, ili čovekov odbrambeni mehanizam u postojećoj situaciji. Usamljenost u takvim uslovima rađa misao, misao nezadovoljstva, pobunu. Bekstvo iz zatvora je pobuna protiv oduzete slobode. Smatram da većina zatvorenika sanja svoje bekstvo. Sanjati je ugodno jer nismo obavezni da činimo ništa od onoga što zamišljamo.