Generalna proba bekstva iz zatvora

DESETAK dana kasnije, 6 . jula 2012. godine, Baja, Toni i Reks stigli su u Atinu. Iznajmljen je jedan brzi motor velike kubikaže, koji je trebalo da vozi Reks. Dogovor je bio da mu se pridružim posle izlaska iz zgrade zatvora. U slučaju policijske potere, koja bi se koncentrisala isključivo na mene jer sam begunac, imala sam brz motor i odličnog vozača. Drugi motor smo planirali da iznajmimo dan-dva pre samog bekstva.

Stojeći pored prozora direktorove kancelarije, ugledala sam moje "srednjoškolce", Tonija, Baju, Reksa, kako marširaju jedan po jedan, sa sladoledom u ruci. Moja ilegalna organizacija bila je sigurna da su neupadljivi ukoliko ližu sladoled. Mislim da je ova mudrost krenula od srpskog Bude Baje.

ZAHVALjUJUĆI svom neočekivano dobrom položaju u zatvoru, odlučila sam da izvedem generalnu probu svog bekstva. Zamolila sam gospođu komandira za dozvolu da me poseti jedan prijatelj sportista, koji je neplanirano stigao u Grčku. Poznajući je, dodala sam da, osim što je veoma poznat fudbaler u Evropi, on je jedan lepi mladi čovek koji bi mogao da postane foto-model. Gospođa komandir zagonetno je raširila oči i nije ostala ravnodušna na moju priču. U ovoj zemlji, ako neko nije radoznao, onda on uopšte nije Grk. Ona je bila Grkinja u pravom smislu te reči. Bez mnogo premišljanja dozvolila je slobodnu posetu i to van dozvoljene prostorije. Prekršila je sva zatvorska pravila.

Nazvala sam Tonija telefonom i kazala mu da odmah dođe u zatvor jer mu je odobrena poseta. Moj cilj bio je da ga upoznam sa osobljem i prostorom iz kojeg treba da pobegnem.

SAT vremena kasnije stigao je moj lepi prijatelj. Stražar koji otvara glavna ulazna vrata zatvora mora da poštuje određenu proceduru koja je u ovoj ustanovi pravilo. U trenutku kada otvara vrata obavezan je da ruku drži na ključu u bravi, sve dok ih ponovo ne zatvori. Moj najbolji prijatelj nije mnogo mario za zatvor i njegove običaje. Ušao je nasmejan i srdačno pružio ruku kao da je stigao kod kuma na slavu Svetog Nikole. Uporno je držao ispruženu ruku. Stražarka se zbunila, pustila je ključ i pružila ruku nasmejavši se tom dragom mladiću.

Radoznala gospođa komandir stvorila se istog trenutka. Čim sam joj ugledala sjaj u oku kada se pozdravila sa Tonijem, dodala sam još ulja na vatru. Toni više nije bio najbolji fudbaler Evrope, već sveta, njegov ugovor porastao je na pedeset miliona evra, a ponude za posao foto-modela odbijao je tri puta dnevno. Zamolila sam gospođu komandira da moj prijatelj pogleda sliku u kancelariji direktora, što je odobrila.

VRATILI smo se u hol i ponovo seli na istu klupu. Ko je mogao da pretpostavi da ćemo za koji dan od Alise u Zemlji čuda napraviti jezivog Pobesnelog Maksa.

Naglasila sam Toniju da će mu na dan bekstva jedna od ove dve žene otvoriti vrata. Iznenada mi je kazao: "Olja, ako je na vratima gospođa komandir - udariću je, osećam da je loša. Ako je ova druga - ne mogu da je udarim, ona je dobra!" Stajala sam i zgranuto ga gledala. Pitala sam ga da li ja zbog njene dobrote treba da ostanem u zatvoru. Rekla sam mu: "Ćušni je samo malo."

Sledeće u našoj neograničenoj drskosti i nepoštovanju ove ustanove bila je Tonijeva nova poseta, kada mi je na glavnim ulaznim vratima dao petnaest telefonskih kartica. Moji stražari izgubili su svaki osećaj da sam zatvorenik. Ludom umetniku su ispunjavane sve želje i hirovi. Poslednja želja bile su telefonske kartice jer su zatvorenici imali ograničenje u njihovoj kupovini. Meni su bile potrebne u velikom broju da bih što savesnije izvela svoje bekstvo, razgovarajući sa svojim pomagačima do najsitnijih pojedinosti. Toni je ostavio telefonske kartice.

SVOJE bekstvo planirala sam da izvedem u nedelju, 15. jula. Ciljano sam birala ovaj dan koji je u zatvoru najmirniji i kada je smanjen broj zaposlenih stražara. Zamolila sam gospođu komandira da mi toga dana dozvoli još jednu posetu, na kojoj bi mi bile predate uljane boje i četkice koje mi nedostaju za završavanje njene slike. Dodala sam da boje i paletu može da donese Toni, prijatelj koga je već upoznala i koji tog istog dana kasno uveče odlazi iz Grčke. Svidela joj se ta ideja. Bila sam zadovoljna.

U četvrtak, 12 . jula 2012. godine u dva sata, dok sam slikala u kancelariji direktora, pozvala me je gospođa komandir i saopštila novu iznenadnu odluku da moj prijatelj dođe danas i donese boje. Bila je nepredvidljiva, a ja nespremna, jer nismo imali iznajmljen drugi motor.

POKUŠALA sam da se pobunim. Drsko je dodala - ako ne može danas, onda ništa od boja. Otrčala sam do telefona i nazvala Baju. Kazala sam mu da hitno iznajmi bilo kakav motor, druge prilike neće biti. Danas je dan bekstva.

Otišla sam u svoj blok i obukla belu majicu, sportske helanke i patike. Sašila sam jednu torbicu, specijalno za ovu priliku. U nju sam stavila telefonski imenik i sliku moga sina, na kojoj je on od svojih prstiju na ruci napravio srce. Vratila sam se u prednji deo zatvora i nastavila da slikam. Kontaktirala sam sa svojim prijateljima nekoliko puta. Iznajmili su skuter male kubikaže.

U pet sati bili su u blizini zatvora i spremni. Minuti su bili sati. Trebalo je da ja odlučim kada će sve početi jer sam imala kontrolu i iznutra i nad ulicom. U šest sati sve se umirilo. Unutar zatvora straže je bilo manje nego inače. Čekala sam najpovoljniji trenutak. Ostala sam sama sa gospođom komandirom.

POZVALA sam telefonom Baju i kazala mu da krenu. Posle nekoliko minuta videla sam ih kako parkiraju motore na nekoliko metara od elektronske kapije. Situacija se unutra iznenada promenila. Iz prostorije za posete izlazio je jedan zaposleni radnik koga nisam predvidela. Odjednom se pojavila još jedna stražarka sa dve zatvorenice, nad kojima je trebalo da izvrši rutinski pregled. Stajale su na drugim vratima, očekujući da ih vrate u blok.

Toni je pozvonio. Došla sam do glavnih vrata praveći se da ga željno očekujem i stala uz njihovu levu stranu. Sa desne strane prišla je gospođa komandir, da bi otvorila vrata. Dvadeset metara iza naših leđa stajale su osobe koje sam opisala, ali koje nisam predvidela. Bile su daleko i nisam osećala opasnost od njih.

DUGME elektronske kapije, otvorene otprilike sedamdeset centimetara, bilo je udaljeno oko dva metra od mene. I da je neko unutra bio razborit, fizički ne bi stigao da ga pritisne. Gospođa komandir, samouvereno i bezbrižno, širom je otvorila glavna vrata.

Stajala sam licem u lice sa Tonijem. Pogledao me je malo iznenađeno jer sam najavila da sam unutra sama sa komandirom. U deliću sekunde, iz opuštenog stava u kom se Toni nalazio, proletela mi je kao kometa pored glave njegova ruka. Čula sam tup udarac. Gospođa komandir uzviknula je "bomba" i pala kao sveća. Žene iza nas su zaurlikale. Sreća što su bile dosta udaljene od vrata. Nisam se okretala. Krenula sam laganim korakom napred. Iza mene koračao je moj prijatelj, pridržavajući me jednom rukom za leđa. Glumili smo večernji izlazak u milansku Skalu.

POVLAŠĆEN POLOŽAJ

SLIKA na zidu u kancelariji direktora bila je blizu završetka. Svojim slikanjem osvojila sam sve zaposlene osobe. Moji stražari u potpunosti su zaboravili da sam zatvorenik. Danima su mi ugađali čašćavajući me hladnim "koka-kolama", kafama, sladoledima. Posećivali su me u kancelariji direktora tražeći razne savete u vezi s uređenjem stanova, boje zidova, izbora slika.

SUTRA: Bekstvo iz zatvora na glavna vrata