Beč nudi Srbiji zaseban mir

SOVJETSKA Rusija je pružila veliku pomoć Srbiji time što je na molbu srpske vlade, objavila tajni Londonski ugovor iz 1915. godine, prema kojem su znatni delovi jugoslovenskih zemalja ustupljeni Italiji, i tako olakšala Srbiji borbu protiv imperijalističke trgovine jugoslovenskim zemljama. Pored pomoći oko prikupljanja i transportovanja dobrovoljaca iz Rusije na Solunski front, sovjetska vlada je težila da odloži repatrijaciju austrougarskih zarobljenika kako ne bi ponovo bili mobilisani i poslati na front.

Najviši sovjetski rukovodioci su u više navrata izjavljivali da će pružiti pomoć Srbiji na mirovnoj konferenciji. Tako je Lenjin još pre dolaska na vlast, u martu 1917, izjavio srpskom socijalisti Milanu Marinkoviću da se za Srbiju mora najmanje izdejstvovati ujedinjenje ca Crnom Gorom i Bosnom i Hercegovinom i izlazak na Jadransko more.

POZIVAJUĆI srpsku vladu da na Brest-Litovskoj mirovnoj konferenciji učestvuje kao punopravni saveznik sovjetske Rusije, sovjetska vlada joj je time priznala svojstvo punopravnog saveznika, što su joj zapadni saveznici i dalje odricali. U svom mirovnom programu, sovjetska vlada je zahtevala obnovu Srbije i Crne Gore i autonomiju za Bosnu i Hercegovinu, a narodni komesar za inostrane poslove Lav Trocki je, prema jednom telegramu Spalajkovića, izjavio da će na konferenciji u Brest-Litovsku zastupati Jugoslovene onoliko koliko bude imao snage.

Sovjetska delegacija je, uprkos teškim problemima koje je morala da rešava u toku pregovora sa neprijateljima, nastojala da kod Nemaca stvori povoljno raspoloženje prema Srbiji. Posle povratka iz Berlina, gde je potpisao ugovor o miru, pomoćnik komesara za inostrane poslove Petrov je izjavio Spalajkoviću da je u Berlinu gotovo svuda nailazio na simpatije za Srbiju i da veruje da Nemačka neće biti protiv Srbije na konferenciji mira, jer ne želi jaku Bugarsku na Balkanu.

DRUGOM prilikom, Trocki je Srbima obećao pomoć sovjetske Rusije i u odnosu na Bugarsku, rekavši "da će revolucionarna Rusija umeti kazniti Ferdinanda Koburškog još strašnije nego što bi to uradio uvređeni Nikola II.

Imajući sve to u vidu, Pašić je nastojao ne samo da upozna Sovjete sa ratnim ciljevima Srbije, već i da iskoristi njihove parole o pravu potlačenih naroda na slobodu i samoopredeljenje da od zapadnih saveznika dobije određenije izjave u prilog jugoslovenskom ujedinjenju.

Ali kako je Rusija, posle istupanja iz rata, imala sve manji značaj u spoljnoj politici srpske vlade, Pašić je nastojao da se dobro informiše o stvarnim namerama zapadnih saveznika, pre svega SAD i Britanije, prema Srbiji na eventualnoj mirovnoj konferenciji, ako bi konačno rešenje rata bilo odgođeno. Zato je dao nalog poslaniku u Vašingtonu Ljubomiru Mihailoviću da privatno, kao po svojoj ličnoj inicijativi, upozna američku vladu sa problemom Bosne i Hercegovine, koje je anektirala Austro-ugarska kršenjem međunarodnog ugovora kao što je Nemačka učinila sa Alzasom i Lorenom, čiju su dezaneksiju tražile SAD, te da se na istoj osnovi tretira i pitanje dezaneksije Bosne i Hercegovine, da bi se oslobodile bar te dve pokrajine, odnosno koliko se u datim okolnostima može osloboditi ako se ne budu mogle osloboditi sve jugoslovenske zemlje odjednom.

SLIČAN nalog je uputio i poslaniku u Londonu. Mihailović je odbio da izvrši taj nalog, zaključivši da je Pašić napustio veliki jugoslovenski program i da je spreman da se zadovolji minimalnim srpskim programom ujedinjenja. Uzalud se Pašić branio da je hteo samo da sazna mišljenje saveznika o problemu Bosne i Hercegovine, koji je sličan problemu pokrajina Alzas i Loren, izjavljujući da bi pre život dao nego što bi napustio program jugoslovenskog ujedinjenja. Ipak su svi srpski diplomatski predstavnici na strani, saznavši za taj Pašićev korak, razumeli da je on u to vreme bio spreman na ustupke u pitanju jugoslovenskog ujedinjenja.

Očigledno je da je Milenko Vesnić, pod utiskom toga saznanja, u završnom delu svog poslednjeg telegrama iz Vašingtona, koji je poslao Pašiću posle razgovora sa Vilsonom, 26. januara, naročito insistirao: "... molim ne učiniti ništa što bi ma kome dalo povoda pomisliti (da smo) mi gotovi napustiti ma i jednu tačku Krfske deklaracije. Takva pogreška bila bi, po mome najdubljem uverenju, sudbonosna za naše pleme i narodnu dinastiju. Mi imamo čvrsto stajati na tom programu i izjaviti samo proteste za svako njegovo sužavanje. Svako i najmanje vođenje govora (o sužavanju programa - prim. autora) bilo bi vrlo štetno."

DOCNIJI događaji su pokazali da se Pašić, zaista, nije bio odrekao velikog programa jugoslovenskog ujedinjenja. Međutim, u burno vreme s početka 1918. godine, kada su sve zaraćene strane aktivno pregovarale o uslovima kompromisnog mira, Pašić je, očigledno, razmišljao i pripremao teren za takvu eventualnost kako bi Srbija dočekala neželjene pregovore sa, bar, donekle razjašnjenim pitanjima kakve će stavove prema njoj i njenim interesima zauzeti i saveznici i neprijatelji.

Pridržavajući se upravo takvog stava, Pašić je pokazao interesovanje i za inicijativu Austro-Ugarske, koja je, sredinom februara 1918, posredstvom španskog kralja, izrazila želju da sa Srbijom zaključi zaseban mir. Poslanik u Madridu Janković je depešom dostavio tekst austrougarske ponude koju je Pašić 20. februara specijalnim kurirom dostavio regentu Aleksandru. Pašić nije bio zadovoljan ponudom, ali je prihvatio dijalog da bi saznao "šta bi Srbija dobila ili izgubila ako bi se rešila da pravi separatni mir s našim neprijateljima".

PAŠIĆ je u svom propratnom pismu naglasio: "Naravno, izloženi uslovi se ni u kom slučaju ne bi mogli uzeti u obzir, ali je potrebno znati s kakvim se mislima nose. Depeširao sam g. Jankoviću da ne izbegava razgovor, uvek privatno i nezvanično, da bi bili dobro obavešteni, i da govori da, po njegovom mišljenju, Srbija ne bi nikad primila uslove za mir, koji bi tražili ma (i) najmanji deo Srbije." Na kraju, Pašić skreće pažnju regentu da za depešu ne zna niko sem Jankovića i šifranta, te da mu je zbog toga šalje kurirom.

Iz propratnog Pašićevog pisma može se zaključiti da je on u tim teškim danima, kao i decembra 1915, bio obuzet brigom kako odbraniti ono što se ima. Međutim, on u zvaničnim istupanjima stoji na maksimalnom programu, a poslanike ovlašćuje da privatno, u svoje ime, prikupljaju mišljenja i o drukčijim mogućim rešenjima. On sve te poteze vuče iza kulisa. Čak ni najuži deo vlade ne drži u kursu svojih akcija. Otuda su proizlazili mnogi nesporazumi oko njegovih diplomatskih inicijativa, koje nije razjasnila ni najnovija istoriografija.