Prvi sukobi oko ujedinjenja

VELIKA nemačka ofanziva 21. marta 1918. na Zapadnom frontu, nagovestila je da će oružje rešiti sve probleme koji se nisu mogli razrešiti diplomatskim kanalima i političkim manifestacijama. Kada su stigle vesti o početku nemačke ofanzive, srpska vlada je sazvala zasedanje Narodne skupštine, krajem marta, na kojem je podnela deklaraciju o spoljnoj politici u kojoj je ponovo potvrdila svoju rešenost da će Srbija nastaviti borbu do potpunog oslobođenja i ujedinjenja svih jugoslovenskih naroda.

Po zaključenju zasedanja, vlada je 31. marta, dostavila poslanicima na strani tekst Memoranduma o nacionalnim zahtevima Srbije sa detaljno označenim granicama svih jugoslovenskih teritorija sa nalogom da ga predaju savezničkim vladama.

U TOM Memorandumu (uručen Vladi SAD još početkom januara 1918) srpska vlada je tražila da se u okvir buduće jugoslovenske države uključe sve teritorije koje u kompaktnim masama naseljavaju Jugosloveni, sa preciznom graničnom linijom, nabrajajući granične oblasti jugoslovenskog etničkog prostora: Strumicu (koja je Bukureškim mirom pripala Bugarskoj), Pirinsku Makedoniju (do reke Strume) i neke zapadne krajeve Bugarske, ceo Banat, Bačku, Baranju, Međumurje, Prekomurje, Štajersku, Korušku (sa Celovcem), Gorenjsku, Julijsku krajinu, Istru (dopuštajući mogućnost da Italija dobije Trst i zapadnu obalu Istre, s tim da se o konkretnom razgraničenju dogovore Jugosloveni sa Italijanima), zatim svu Dalmaciju i Primorje sa pribrežnim ostrvima do Skadra na Bojani. Pašićevom izjavom u Skupštini i skupštinskom deklaracijom Jugoslovenski odbor je, izgleda, bio potpuno zadovoljan, tako da je Trumbić uputio ličnu čestitku Pašiću zahvalivši mu na stavu koji je zauzeo o jygoslovenskom pitanju.

POSLE toga nastupilo je izvesno smirivanje u odnosima srpske vlade i Jugoslovenskog odbora ali nepoverenje nije uklonjeno, već ce sredinom leta 1918. razbuktalo u otvoren sukob. U to vreme izgledi na konačnu pobedu Antante bili su očigledni. Stav savezničkih vlada prema Austrougarskoj evoluirao je u pravcu njenog rušenja. Posle Rimskog kongresa stvoren je realan savez između država Antante i potlačenih naroda od koga se očekivalo da će, raspaljujući revolucionarni pokret u Austrougarskoj, paralizovati njenu vojnu akciju i ubrzati pobedu.

U takvim okolnostima, Jugoslovenski odbor je pokrenuo akciju kod savezničkih vlada da dobije međunarodno priznanje kao jedini predstavnik Srba, Hrvata i Slovenaca pod Austrougarskom, uz istovremeno priznanje prava Jugoslovenima pod Austrougarskom da se od nje potpuno otcepe i oslobode, te da se potom ujedine sa Srbijom i Crnom Gorom kao zasebna federalna jedinica. Međutim, srpska vlada se energično usprotivila međunarodnom priznavanju Jugoslovenskog odbora, osporavajući mu pravo jedinog predstavnika jugoslovenskih naroda u Austrougarskoj i odbacujući bilo kakvu diskusiju o menjanju principa ujedinjenja formulisanih u Krfskoj deklaraciji.

JUGOSLOVENSKI odbor je zbog toga preduzeo korake da najpre dobije međunarodno priznanje da je on jedini legitimni predstavnik jugoslovenskih zemalja pod Austrougarskom, pa da, tek posle toga, povede razgovore sa srpskom vladom o formi ujedinjenja tih zemalja sa Srbijom i Crnom Gorom.

Nasuprot tome, srpska vlada, držeći se čvrsto Krfske deklaracije, koja je predviđala obrazovanje zajedničke države na principu unitarne parlamentarne monarhije sa dinastijom Karađorđevića na čelu, u kojoj je proklamovana ravnopravnost nacija i veroispovesti, nije želela takvu i toliku afirmaciju Jugoslovenskog odbora, jep je smatrala da on time teži ne samo da ospori rukovodeću ulogu Srbije u oslobođenju i ujedinjenju jugoslovenskih naroda već i nameru da se suprotstavi realizaciji ratnih ciljeva Srbije u kojima je, pored borbe za odbranu nezavisnosti zemlje, istaknuta rešenost Srbije da ujedini ceo srpski i sve jugoslovenske narode u jednu državu pod vođstvom Srbije.

KADA je izgledalo da se spor neće moći izgraditi potvrđivanjem principa usvojenih na Krfu, srpska vlada je upozorila da će ona, ako Odbor istraje u svojim nastojanjima, obrazovati druge odbore, kao što je svojevremeno i njega obrazovala, i preduzeti akciju da ce pokrajine pod Austrougarskom sa srpskom većinom stanovništva ujedine sa Srbijom, dopuštajući da Hrvati i Slovenci postupe po svojoj želji.

Sukobi i razlike u stavovima Jugoslovenskog odbora i srpske vlade oko stvaranja zajedničke jugoslovenske države različito su tretirani u literaturi, ali najčešće jednostrano i na bazi nedovoljno proučenih relevantnih izvora.

O sukobu između srpske vlade i Jugoslovenskog odbora po pitanju uređenja zajedničke države postoji obimna dokumentacija u našim i inostranim arhivima. Za stav Nikole Pašića karakteristično je njegovo pismo regentu Aleksandru od 1. januara 1915. o političkim institucijama Srbije koje će omogućiti da ce obezbedi dominirajući položaj Srba u budućoj zajedničkoj državi.

ZA STAV Trumbića posebno je interesantan njegov razgovor sa britanskim ambasadorom u Rimu Rodom 1. aprila 1915, o kulturnoj supremaciji Dalmatinaca kao značajnom elementu za formu ujedinjenja i političku strukturu zajedničke države, kao i Trumbićevi razgovori sa državnim podsekretarom Vatikana Tedeskinijem i državnim sekretarom kardinalom Gasparijem u avgustu 1917. nakon njegovog povratka sa Krfa i potpisivanja Krfske deklaracije, o sjajnim perspektivama za prozelitsku delatnost katoličke crkve za obezbeđenje dominacije katoličkog elementa u budućoj jugoslovenskoj državi.

Na sličnoj osnovi izlagao je svoje stavove Frano Supilo u ruskom ministarstvu inostranih poslova za vreme njegovog boravka u Petrogradu u proleće 1915.

Zakulisne igre sa savetnikom drugog političkog odeljenja Ruljkevičem, Supilo je, prema službenoj zabelešci sa tog sastanka, zastupao tezu o ujedinjenju Hrvata sa Srbima tako što bi "to ujedinjenje trebalo da dobije formu koja će obezbediti prevagu kulturnog pogleda na svet Hrvata nad sadašnjim težnjama Srba. Supilo je pri tome podvukao evropsko obeležje Hrvata nasuprot drukčijoj srpskoj kulturi".

Supilo je tom prilikom naglasio širi značaj takve uloge Hrvata u budućoj jugoslovenskoj državi, pa je ispričao da je u razgovoru sa bugarskim diplomatom Rizovom rekao "da su samo Hrvati pozvani da izvrše delo pomirenja između Srba i Bugara, da odvoje Srbe od Makedonije i privedu ih novom životu, koji će se otvoriti pred Srbijom kad ona dobije izlaz na Jadransko more".

NEZADOVOLjSTVO JUGOSLOVENSKOG ODBORA

IZMEĐU srpske vlade i Jugoslovenskog odbora iskristalisala su se dva oprečna gledišta o ujedinjenju jugoslovenskih zemalja sa Srbijom. Neki članovi Jugoslovenskog odbora nisu bili zadovoljni strukturom buduće zajedničke države kakva je bila predviđena Krfskom deklaracijom, koju su, inače, potpisali predstavnici Odbora i srpske vlade. Odbor je, osim toga, osporavao pravo srpskoj vladi da tretira sve jugoslovenske zemlje pod Austrougarskom kao objekat oslobođenja, jep je video u tome njenu težnju za proširenjem Srbije a ne njeno ujedinjenje na ravnopravnoj osnovi sa ostalim jugoslovenskim zemljama.