Iz školske klupe na ratište

VOJNU karijeru Petar Bojović je počeo 6. oktobra 1875. godine, pošto je pet razreda gimnazije završio sa odličnim uspehom i bez prijemnog ispita upisao se u Artiljerijsku školu, koja će nešto docnije prerasti u Vojnu akademiju.

Godine su to velikog nacionalnog zanosa, uz želje i težnje za oslobođenjem od Turaka. U to vreme su sve češće izbijale čarke na srpsko-turskoj granici, ali i spremale se bune srpskog življa u Staroj Srbiji, Bosni i Hercegovini, gde su Turci vršili zulum. Srbija je ulagala velike napore i rastakala snagu da sačuva svoju teško stečenu državu i da oslobodi delove srpskog naroda ispod tuđina.

Bojović je morao u svojoj 18. godini da prekine školovanje u vojnoj školi da bi učestvovao u Srpsko-turskom ratu 1876. godine. Najpre je bio pisar pri glavnoj intendaturi Vrhovne komande u Paraćinu, a zatim u bateriji na dužnosti podoficira.

U ovom ratu su, kako navodi Miloš J. Kaličanin, učestovovala i trojica Petrove braće - Luka, đak Artiljerijske škole, Jevrem je prekinuo školovanje na Duhovnoj akademiji u Moskvi i bio u intendaturi, a najstariji Jovan bio je na Javoru, kao borac, gde je ranjen i ostao invalid.

DVOJICI braće Bojovića, Petru i Luki, bilo je suđeno da se još kao pitomci kale u ratnoj vrevi. Za njihovu, 12. klasu, zanimljivo je to što su prvo učili ratni zanat na bojištu i postali oficiri, a zatim potvrđivali to teorijski. U životu vojnih pipravnika to je veliko i dragoceno iskustvo.

Pred početak drugog rata sa Turskom (1878) Bojović je unapređen u čin narednika i raspoređen na dužnost u bateriju Drinske artiljerijske brigade. U toku gonjenja neprijatelja prema Prepolcu komandovao je artiljerijskom vatrom sa brda Umac, koja je tukla turske jedinice u selu Plana.

Ovim oslobodilačkim ratovima Srbija je 1878. godine stekla državnu nezavisnost, matici su pripojene teritorije na jugu i jugostoku, ali su u delovima Stare Srbije, u zavičaju Bojovića, ostale carinarnice i karaule, građene da vekuju, kao i granica, postavljena i utvrđena posle drugog hatišerifa, koja je razdvajala isti narod...

POSLE rata, Bojović je nastavio školovanje i 1880. godine završava Artiljerijsku školu. Bio je prvi u rangu među oficirima XII klase, a njegovom bratu Luki (1856-1929) pripalo je četvrto mesto. Petar se ne zadovoljava stečenim znanjem; čita najsavremeniju evropsku vojnu literaturu. Za časopis "Ratnik" prevodi dela "Posmatranje o železnicama" i "Vođ patrole", nemačkog vojnog pisca Johana Rajcenštajna.

Prve godine naporne službe, u kojima je pekao vojnički zanat, nisu ga odvajale od rada na stručnom usavršavanju. Državna štamparija u Beogradu je 1883. godine objavila obimno delo "Bojna taktika pešadije, konjice i artiljerije", takođe, u prevodu potporučnika Petra Bojovića.

Ali "Srbija se umiriti ne može" i ubrzo, izbija novi rat, 1885. godine, ovoga puta sa Bugarima. Petar Bojović je, kako nas izveštavaju istoričari, na čelu konjičkog eskadrona učestvovao u borbama na Vrapči, Slivnici, u Dragomanskom tesnacu, kod Caribroda i Pirota. Od decembra 1885. godine pa do kraja rata bio je načelnik Štaba Šumadijske divizije. "Za zasluge stečene u borbi pred neprijateljem" odlikovan je zlatnom medaljom za hrabrost.

PRIPREMAJUĆI se za generalštabnu struku, Bojović je godinu dana proveo u Francuskoj, radi upoznavanja njihove konjice. Dok službuje u trupi i štabovima, u Nišu, Zaječaru, Kragujevcu, Beogradu, objavljuje prevode stručne literature, piše članke, analizira ratna iskustva, prenosi iskustva mlađim oficirima i usavršava vojna znanja. Prate ga dobe ocene pretpostavljenih, pohvale, odlikovanja i napredovanje u službi.

Početkom juna 1893. godine položio je majorski ispit pred komisijom kojoj je predsedavao pukovnik Radomir Putnik. Komandant Timočke divizije, pukovnik Božidar Janković, bio je vrlo zadovoljan načelnikom svoga štaba, pa u proleće 1897. godine beleži:

"Potpuno spreman za samostalno komandovanje pukom i u taktičkom i u vaspitnom i u administrativnom pogledu, a zaslužuje viši položaj. U službi vrlo tačan, uredan i brižljiv. Polaže dovoljno brige za obrazovanje oficira i vaspitanje vojnika. Uživa poštovanje potčinjenih."

OBAVLjAJUĆI dužnost mobilizacijskog odseka u Glavnom generalštabu, major Petar Bojović se susreo sa krupnim problemima u organizovanju srpske vojske. U diskusijama o pešadijskim egzecirnim pravilima Bojović se zalagao za načelo "da podjednaku vrednost treba davati i udaru nožem, bajonetom, bar za nas Srbe". Ostavši usamljen u svojim željama i budućoj srpskoj vojsci, on je svoje mišljenje izneo pred oficirski kor u časopisu "Ratnik":

- Tvrdo sam uveren da će samo onaj da odnosi pobede, koji svoju odlučnost nosi na vrhovima svojih bajoneta...

Tek što je objavljen poslednji nastavak, u septembru 1897. godine, izašao je ukaz kojim je Bojović po molbi preveden u pešadiju. Da li je još bilo razloga za povlačenje u trupu jednog uzornog i darovitog oficira - nije poznato?! Ipak, po obrazovanju i predanosti službi veoma cenjen oficir je 1900. godine sa mesta komandanta 11. pešadijskog puka "Kraljica Natalija" postavljen za pomoćnika načelnika Komande aktivne vojske.

MAJSKI prevrat 1903. godine zatekao je Bojovića na službi u Nišu. Njegov biograf novijeg datuma, Radivoje Bojović, beleži da je on ovo "primio kao tužnu vest i dubokim ćutanjem se opirao da pozdravi smenu dinastija". U niškom garnizonu došlo je do raskola između zaverenika i onih koji su ostali verni zakletvi donastiji Obrenović.

Pukovnik Bojović će biti pošteđen mučnih događaja. Premešten je u Beograd. Najpre službuje u Generalštabu, zatim u Ministarstvu vojnom, a jedno vreme će biti i urednik "Službenog vojnog lista".

Kada je general Radomir Putnik ponovo postao ministar vojni, u maju 1906. godine, on postavlja Bojovića za načelnika Glavnog generalštaba. Pune dve godine oni su rukovodili celokupnim životom i reorganizovanjem srpske vojske; izborom i nabavkom oružja i ratne opreme, razradom planova za mobilizaciju i pregrupisavanjem svih rodova armije.

PUKOVNIK Bojović je učestvovao i u radu odbora, koji je 15. oktobra 1906. godine usvojio likovno rešenje Mihaila Valtrovića za nove pukovske zastave. Bio je predsednik komisije koja je na terenu projektovala i obeležila način utvrđivanja i odbrane severne granice Srbije, pošto su odnosi sa Austrougarskom postajali sve zategnutiji.

Bojovićev rad na vojno-stručnoj literaturi završio se knjigom "Vaspitanje vojnika" i poslednjim prilogom objavljenim u časopisu "Ratnik" 1908. godine. Biran je za člana i predsednika Upravnog odbora Oficirske zadruge u Beogradu.

Od marta 1909. godine, pa do izbijanja Prvog balkanskog rata, bio je komandant Konjičke divizije, koju je potpuno pripremio za predstojeće događaje.