Poginuli su bili bolji od nas

U JUNU 1944. godine Slobodan Penezić je bio na Visu gde se sreo sa Titom i Aleksandrom Rankovićem. Tokom boravka na ovom ostrvu prevaziđeni su njegovi problemi nastali posle tragedije srbijanskih jedinica kod Prijepolja i njegovog kažnjavanja i smenjivanja sa mesta političkog komesara Druge proleterske.

Na Visu je imenovan za čelnog čoveka Ozne za Srbiju i sa grupom rukovodilaca otišao za Italiju. U Bariju su čekali da se steknu povoljni uslovi za bezbedno spuštanje na planinu Radan, odnosno aerodrom Kosančić.

Neposredno pred polazak, 9. jula 1944. godine, Krcun piše Zini:

Draga Zina,

Pisao sam ti već jedno pismo pre nekoliko dana. Danas sam mislio da ga uredim jer je malo ispreturano pošto sam bio malo uzbuđen. Sada sam ipak rešio da ga ostavim sa ovim malim dopunama. Oprosti mi ako ti budem nejasan.

Najviše od svega sam voleo da sam te video. Očekivao sam te i mislio da ću te ipak jednog dana ovde videti. Međutim do toga nije došlo. Ja danas odlazim za Srbiju. Ovo mi je mnogo milo. Tamo ću naći dosta rada za mene a ovo mi je potrebno, jer već 6 meseci ne radim gotovo ništa. Sa mnom odlazi dosta drugova, sve silni drugovi. Nadam se da ćemo dosta pomoći našim tamo u Srbiji. Sada već imamo pet divizija i više odreda. Narod je dosta raspoložen za nas, ali je reakcija takođe jaka. Nju moramo slomiti. Mi ćemo u ovome uspeti a to smo obećali i maršalu Titu.

Još bih ti dugo pisao, ali ti znaš mene a i razloge, jer smo o njima razgovarali kad smo se rastali pre godinu dana. Zato mi nemoj zameriti. Puna mi je glava. Napisao bih ti čitavu knjigu, ali ću ti nabrajati izvesne ljude koji te interesuju. Drug Lune je poginuo junački i tragično, kao i Aleksa. Umro je kod svoje kuće na majčinim rukama. Ovde je i Zora (Zora Bogićević, bolničarka). Ona ide sa nama. Za tebe se mnogo interesovala. Sada je u štabu brigade Sredoje (Sredoje Urošević, general), Mile (Milivoje Radovanović Farbin), Trušo i Božo (Božo Đorđević), iz IV bataljona (Druge proleterske).

Uhvatili su nam u Srbiji (nečitko) i još neke. Miletu (Mileta Milanović) su uhvatili i streljali u Užicu. Božo Tomić je poginuo i čitav štab II bataljona. Naša brigada je produžila svoj herojski put i bio bih najsretniji kad bih se opet vratio u nju i delio sudbinu kao Lune i Aleksa. Više bih volio tako umrijeti nego se obrukati. To će mi biti zavjet. Mnogo sam štošta proživio ovih poslednjih meseci. Sve se to odigralo brzo pa nisam još sve sredio.

Kroz sat odlazim zato prekidam dalje pisanje. Piši mi kad ti ispadne prilika a uskoro ćemo se i videti.

Mnogo te pozdravlja

Krcun

IZ ovog pisma može da se nasluti da Slobodan Penezić dosta realno sagledava odnos snaga i otpor kontrarevolucije. Pomenuta tehnička superiornost, voljom zapadnih saveznika svakodnevno sve izraženija i razvoj vojno-političke situacije nagoveštavali su ishod konačnog obračuna. U julu i avgustu 1944. godine partizanska vojska jurnuće iz istočne Bosne ka Šapcu, sa Lima preko Zlatibora i Tare, sa Ibra ka Kopaoniku i dalje kroz dolinu Južne Morave.

Ciljevi su bili jasni, što pre izbiti na istočne jugoslovenske granice u susret snagama Crvene armije, zajedno sa njima dokopati se Beograda, istovremeno uništiti još netaknuto jezgro vojne i političke organizacije Draže Mihailovića. Grčevit otpor znatno slabije naoružanih snaga JVuO, pružan konstantno, a pre svega u žestokim sudarima na Kopaoniku i Jelovoj gori, pretvorio se samo u zaludno trošenje jedne mladosti.

Pobedu komunističke armade, tada već respektabilne savezničke vojne sile, više niko nije mogao dovesti u pitanje. Poraženi su pak postali očajnici, osuđeni na izgon, slom i višedecenijsku sramotu.

KADA spominje streljanje Mileta Milovanovića u Užicu, vidi se da su Penezića su gubici jako uznemiravali i opterećivali. Tokom prolećnjeg prodora Udarne grupe u Srbiju veliki broj boraca se izgubio ili rasuo, neke su jedinice JVuO zarobljavale u borbi, ali su i jedni i drugi uglavnom likvidirani. Udarnu grupu sačinjavali su borci iz ovog dela Srbije, ali je bilo i Dalmatinaca, Krajišnika, Italijana. Prvi su stradali zbog preteranog samopouzdanja, drugi usled nepoznavanja terena.

Krcun je inače izuzetno bio vezan za Drugu proletersku, blizak sa borcima, radilo se o zemljacima, Užičanima, poznanicima. S druge strane, stradanja su bila masovna i bez obzira na predstavu stečenu kroz posao u bezbednosti, emotivno ga je pogađala.

On im je pomagao, posvećivao vreme, iako su mu ponekad prebacivali da zbog toga trpe državni poslovi. Rat je promenio ljude, u mirnodopskim uslovima mnogi se nisu snašli. Razumevao ih je i činio im. Na primer, u jednom nosaču na prestoničkim ulicama prepoznao je ratnog druga i odmah mu našao posao u svom ministarstvu.

POSLEDNjI put skupili su se 1. marta 1964, na godišnjici osnivanja brigade. Održao je emotivan govor, kao da je predosećao ličnu tragediju: "Momci moji, hoću da vam se poverim... Ostanite verni ideji koja vas je pokrenula... Vi ste u revoluciju pošli bez ikakvih zahteva i nikad ništa niste tražili od nje. Budite i dalje skromni. Ne pravite se važni, ne budite kritizeri. Mnogi od onih koji su poginuli bili su bolji nego mi... I još nešto. Ne dozvolite da vas sahranjuju u zajednička groblja. Neka vas sahranjuju kraj puta i neka vam podižu krajputaše od crvenog mermera, peščara. Dolaziće ljudi da vas obiđu, kad se seljak bude vraćao sa njive, skinuće kapu." I kasnije, na svim dužnostima, uspevao je da stekne naklonost, izgradi poseban odnos.

Borislav Mihailović Mihiz ovako je video Penezićev status kod kolega iz policije i organa bezbednosti: "Svog glavnog gazdu Aleksandra Rankovića spominjali su retko i oprezno, sa strahopoštovanjem lišenim emocija, a kada reknu 'Krcun', usta i srce bili su im puni neke zanesene mešavine ljubavi, bliskosti, oduševljenja, neprikosnovenog straha i potpune nehijerarhijske odanosti."