Krcun asketa i revolucionar

KRCUN je rođen 2. juna 1918. kao prvo dete Spasoja Penezića, kafedžije, u njegovom drugom braku s tekstilnom radnicom Vidosavom. Krcun je imao dva brata i sestru, Sretena, Predraga i Milenu. U vreme velike privredne krize, otac je bankrotirao i potom umro 1934. godine. Sav teret oko dece pao je na majku Vidu kojoj je Krcun kao šesnaestogodišnji dečak pomagao u kući oko šivenja, u bašti i oko stoke. Njegova ljubav prema majci i pomaganje trajaće tokom čitavog njegovog uzbudljivog života. Verovatno su gubitak oca i briga o majci i mlađoj braći i sestri uticali da ponavlja treći razred gimnazije. Vaspitavan u duhu građanskog patrijarhalnog morala bio je poslušan i predusretljiv dečak, ali nemiran i buntovan. Iako je bio mršav i fizički slabiji od svojih vršnjaka, bio je hrabar i ubojit, sa nekom unutrašnjom snagom, predodređen za vođu, te su ga se mnogi vršnjaci plašili.

"U višim razredima gimnazije počeo sam da idem u kafane i da živim pomalo boemski. To je bila jedna od crta ondašnjeg omladinskog pokreta."

SLOBODAN se upisao na Poljoprivredno-šumarski fakultet u Zemunu 1937, gde je već uveliko bio razvijen revolucionarni omladinski pokret preko organizacija SKOJ-a. Na studijama, prihvatio je da ga izdržava stric Zarija iz Valjeva, pa nije imao materijalnih problema.

"U studentskom domu ušao sam u jedno društvo koje je više bilo sklono jednoj vrsti boemskog života, koji se meni u to vreme sviđao. Posle nekoliko meseci nastupilo je razočaranje i ja sam hteo da se vratim u Užice da se prebacim na vanredno studiranje prava i da se zaposlim. Iako sam imao dovoljno sredstava za studije, nosio sam se prilično zapušteno, nisam se šišao i češljao, nosio sam vojničke cokule, nikada ispeglane pantalone niti mašnu (podsećao je na buduće hipike). Već u to vreme oformljen je ozbiljan politički pokret gde su takve pojave bile retke i čini se da je jedino meni to ostalo od mojih boemskih navika, to neuredno oblačenje i izgled. Prestao sam da pijem i da izlazim u kafane sve do posle rata. Smatrao sam da je to uslov da bi neko postao pošten i čestit revolucionar, a ja sam to hteo više nego išta."

TAKO je preko noći postao asketa i revolucionar, koji je fanatično verovao u sve ono što se propoveda u Partiji. "Nikad kasnije u svom partijskom životu nisam mogao da sumnjam ili mislim da partijske direktive ili materijal ili što drugo mogu biti možda i ne baš takve. Za mene je to postao zakon, svetinja."

Komunistička ideologija zahtevala je slepu veru i nije bila samo religija nego i parodija religije.

Prelom u njegovom studentskom životu nastupio je iznenada, decembra 1937. kada su ga pozvali na jednu konferenciju u Udruženju agronoma u Zemunu na kojoj se raspravljalo o položaju seljaka u tadašnjem društvu. On je imao prilike da u kafani svoga oca svakog dana sreće seljake i da upoznaje njihove probleme, pa je na konferenciji govorio o položaju seljaka u užičkom kraju.

"Posle konferencije, prišao mi je Dobrivoje Radosavljević Bobi i pozvao me da dođem na Filozofski fakultet na jedan sastanak studenata Srbijanaca. On me je sačekao pred fakultetom i otišli smo u podrum na sastanak udruženja, mislim, planinara. Tu sam iz viđenja upoznao većinu naprednih studenata iz Srbije. Od toga dana počeo sam redovno da posećujem te sastanke i da aktivnije učestvujem u studentskim akcijama na fakultetu."

BOBI ga je zadužio da u svojoj sobi u studentskom domu krije partijske propagandne materijale i da ih izdaje samo po njegovom i nalogu Milinka Kušića da se raznose po Srbiji. Negde u martu 1938, kada su brošure bile razdeljene, obavestio ga je Bobi da su uhapšeni Slobodan Bajić i Milinko Kušić i da je u Partiji princip, da ako neko bude uhapšen, svi koji imaju veze s njim treba da se sklone izvesno vreme i predložio mu da se iseli iz doma. Iako mu je to teško padalo, snalazio se nekoliko nedelja da spava kod drugova u Zemunu.

"Od tada teče moje čvrsto poznanstvo sa Petrom Stambolićem i Ljubinkom Milosavljević i ja se sasvim predajem pokretu".

KONAČNO, pronašao je stan u Zemunu, kod Nemca, obućara Šumahera, gde je zajedno stanovao sa Milivojem Minjom Đilasom i Dušanom Asanovićem. Đilas ga je postepeno uvodio u partijski rad i teoretski ga uzdizao dajući mu lenjinsku početnicu i druge partijske materijale.

"Ostali smo da stanujemo kod istog gazde i negde polovinom februara 1939. Minja Đilas mi je saopštio da su drugovi odlučili da me prime u Partiju. Održali smo sastanak na kome su bili Minja, kao stari član Partije, Dušan Asanović, Milica Križan i ja kao novi. Minju sam strašno voleo zbog njegove hrabrosti, naročito njegove skromnosti i škrtosti u rečima. Vrlo je malo govorio, ali mi je zato svaka njegova reč ulivala ogromno poverenje."

KRAJEM 1939. postao je sekretar partijskog biroa na fakultetu, a ubrzo potom član Univerzitetskog komiteta SKOJ-a kojim je rukovodio Voja Nikolić.

"Pošto sam nosio jako dugačku kosu i bio mršav, studenti su me nazvali Krcunom."

Od tada je retko ko znao njegovo pravo ime jer su ga svi zvali Krcun. Tako se i predstavljao kad je našao stan u Zemunu kod jedne Francuskinje koja nije zahtevala da se prijavi policiji. Od tada je policija teško mogla da utvrdi njegov pravi identitet jer su vodili dva dosijea jedan na Slobodana Penezića i drugi na Krcunu. To mu je omogućavalo da se nesmetano bavi partijskim radom.

DEMONSTRACIJE PROTIV PAKTA

KAD je 1940. uveden u Pokrajinski komitet SKOJ-a čiji je sekretar bila Ljubinka Milosavljević, njegova aktivnost se proširila na celu Srbiju. Odlazio je u unutrašnjost kao delegat PK SKOJ-a, posećivao je organizacije u Kragujevcu, Kraljevu, Kruševcu i Užicu. Ipak je njegova glavna aktivnost bila u Univerzitetskom komitetu SKOJ-a a posebno u Zemunu, prilikom organizovanja studentskih zborova, štrajkova i demonstracija. Na Pokrajinskoj konferenciji SKOJ-a u jesen 1940, u Šumatovačkoj ulici u Beogradu, podneo je referat o organizacionim pitanjima. Za vreme demonstracija 27. marta 1941. u Zemunu održao je govor i učestvovao sa ostalim demonstrantima u izlivu narodnog oduševljenja povodom puča protiv vlade Cvetković-Maček.

SUTRA: SUDBONOSNI SUSRET SA RANKOVIĆEM