Voleo je Zvezdu, lov i kafanu

U PRIVATNOM životu živeo je dosta skromno. Putovao je po Srbiji zbog potrebe i zahteva funkcije koju je obavljao a i zbog nastojanja da u neposrednom kontaktu sa ljudima što bolje upozna probleme koji ih tište. Rado se sastajao sa ljudima raznih profesija. Lako je uspostavljao kontakt sa njima oslobođen svake poze i demagogije, stičući tako mnoge prijatelje. Kod njega se moglo lakše doći u kabinet nego kod drugih. Mnogi koji ga nisu bliže poznavali brzo bi se uverili da to nije onaj strogi i opasni Krcun o kome su se pronosile razne priče. Nije bio od onih birokratizovanih rukovodilaca već je bio u stalnoj komunikaciji sa narodom.

Autoritet koji je stekao kod naroda nije bio posledica straha od njegove moći već što je umeo da se spusti na nivo običnog čoveka i njegovih želja i potreba. Otuda se uvrežilo uverenje da kad se čovek nađe u nevolji da mu samo Krcun može pomoći.

POSEBNO je bio privržen borcima, a posebno svojim drugovima iz Druge proleterske brigade. Zato je bio aktivan u Savezu boraca Jugoslavije gde se zalagao da se u okviru ove organizacije pored boraca NOR-a obuhvate internirci, zarobljenici i ratnici iz prethodnih ratova. Posebno je ukazivao poštovanje i pomoć starim ratnicima sa Solunskog fronta. Dugo je bio predsednik Komisije za dodelu Partizanske spomenice 1941. godine.

Naročito je brinuo o borcima Druge proleterske sa kojima je proveo najviše vremena u ratu. On je predložio da se sastaju svake godine na dan osnivanja, 1. marta i da taj dan posvete uspomeni na poginule drugove. A o tome je pisao: "U drugovanju revolucionara ima izvesne tragike - surovost borbe, žurba i škrtost života ne dozvole uvek da jedan o drugome kažu mnogo štošta."

U PREDGOVORU memoarskog spisa svog ratnog druga, Vojina Đurašinovića Kostje, o Drugoj proleterskoj napisao je: "Naša revolucija, kao i svaka druga, imala je uspeha i padova, velikih pobeda i velikih iskušenja. Njeni prvi borci su bili dobrovoljci, najodaniji ljudi radničke klase i Partije. Odgovornosti i iskušenja ovih pionira bila su ogromna, čak zastrašujuća, puna neizvesnosti. Pokleknuti nije bilo teško, a pobediti ne baš sigurno. Surovost odmazdi i bratoubilačka borba pojačavali su ovu dramatiku. Ljudi su živeli u snoviđenju budućnosti, a ginuli u rascvetu pobede. Na bojištima ove zemlje izgubljeni su mnogi prijatelji, a sticani su novi. Ostale su neostvarene mnoge intimne želje prepričavane između borbi i na sastancima. Sve to čeka pero da bude opisano. I ne samo borbe, progone, poraze i pobede, glad i nesanica - već pre svega ljudi koji su ovu revoluciju nosili i samopregorno se izlagali životnoj opasnosti."

Kao da je želeo da na tim sastancima boraca povodom osnivanja brigade ispriča ono što nije stigao do tada. Petru Stamboliću su borci Druge proleterske ličili "na neku patrijarhalnu porodicu, koju je neka spoljna sila rasturila po svetu, ali oni se stalno sakupljaju, viđaju, dopisuju, raspituju jedni za druge... Ili ponekad liče na neku vojnu jedinicu koja se nije htela demobilisati i u kojoj je Krcun i dalje bio komesar".

BOLjE i više od drugih, Krcun je osećao njihove probleme i brinuo se o njima. Mnogi od njih se u mirnodopskim uslovima nisu snašli pa je Krcun pomagao. Tako je jednog dana ugledao na ulici svog borca koji je postao nosač, zaustavio je kola i odveo ga u svoje ministarstvo i zaposlio u miliciji. Znao je na tim sastancima sa borcima da ispoveda i svoje teškoće. Jednom prilikom se požalio na svog bivšeg pomoćnika, Mila Milatovića, koji ga je prijavio kod Rankovića da isuviše vremena posvećuje borcima i da zapostavlja državne poslove. Zbog toga ga je Ranković pozvao na razgovor i ponudio mu je posao u diplomatiji. Krcun je zahtevao da mu otvoreno kaže šta je posredi i tako je saznao istinu. Borci su mu u šali dobacili:

"Ako, tako ti i treba kad si ga od poručnika proizveo u generala."

TA SENTIMENTALNOST prema borcima došla je do izražaja i na njihovom poslednjem susretu, 1. marta 1964. godine. Održao im je govor kao da je predosećao svoj kraj: "Momci moji, hoću da vam se poverim... Ostanite verni ideji koja vas je pokrenula. Verni kao što je Ciganin svojoj čergi. Vi ste u revoluciju pošli bez ikakvih zahteva i nikad ništa niste tražili od nje... Budite i dalje skromni. Ne pravite se važni, ne budite kritizeri. Mnogi od onih koji su poginuli bili su bolji nego mi... I još nešto. Ne dozvolite da vas sahranjuju u zajednička groblja. Neka vas sahranjuju kraj puta i neka vam podižu krajputaše od crvenog mermera, peščara. Dolaziće ljudi da vas obiđu, kad se seljak bude vraćao sa njive, skinuće kapu."

Krcun je imao tri hobija: Crvenu zvezdu, lov i kafanu. Bio je strastan navijač Zvezde i retko je propuštao utakmice sem kad je bio van zemlje. Skoro od osnivanja bio je u njenoj upravi. Insistirao je da se za Zvezdu veže bar 100.000 prijatelja kluba. Bio je među inicijatorima izgradnje velikog stadiona učestvujući u prikupljanju finansijskih sredstava za njegovu izgradnju.

GOVORKALO se da su u izgradnju "Marakane" odlazila značajna finansijska sredstva iz republike. Znao je da kaže: "Partija, pa Zvezda." Za tu njegovu navijačku strast prema Zvezdi znao je i Tito. U jednom razgovoru kod Tita kada se povela reč o Zvezdi, rekao je: "Naročito su strasni navijači Penezić i Isa Jovanović, njih će kap udariti na utakmici."

Drugi njegov hobi bio je lov. Kao političar učestvovao je u raznim aktivnostima i manifestacijama lovačke organizacije. Lov nije tretirao samo kao rekreaciju i razonodu nego i kao važno privredno područje. Dugo je bio predsednik Lovačkog saveza Srbije. Na toj dužnosti organizovao je prvi sajam lova i ribolova u Novom Sadu, koji je otvorio 12. septembra 1964. godine. Bio je to jedan od poslednjih njegovih govora, jer je ubrzo poginuo. Poslednji Krcunov snimak napravljen je u lovu negde u okolini Svilajnca, 1. novembra, samo pet dana pre saobraćajne nesreće. Treći hobi bila je kafana, najčešće je svraćao u "Maderu" gde su se okupljali zvezdaši. Povremeno je igrao tenis i preferans.

Krcun je negovao poseban odnos prema Dobrici Ćosiću, Foto Istorijski arhiv Užica