Titova reč u knjizi sveštenika

DRŽAVA je nastojala da Crkvu kontroliše i na njen rad utiče ne samo spolja, nego i - iznutra. Otuda je, odmah po završetku Drugog svetskog rata, uticala na osnivanje Svešteničkog udruženja, koje je, po nekima, doživljavano kao "rak-rana Srpske pravoslavne crkve".

"Rukopis" države u osnivanju i "negovanju" ovog udruženja video se i po tome što je ono tada bilo organizovano po republikama (državnim federalnim jedinicama), a ne po eparhijama.

Predstavnici udruženja već 23. oktobra 1949. godine referišu Josipu Brozu Titu da je 1.470 sveštenika, što čini 70 odsto sveštenstva Srpske pravoslavne crkve, učlanjeno u ovo udruženje. Bilo je i episkopa koji su bili njegovi članovi.

I Zemaljska komisija za verske poslove NR Srbije, sa svoje sednice 26. januara 1951. godine, saopštava da je u Udruženje pravoslavnog sveštenstva učlanjeno oko 70 odsto celokupnog pravoslavnog sveštenstva u NR Srbiji.

Ovom prilikom, Verska komisija Srbije slavodobitno ističe kako je sveštenstvo učlanjeno u ovo udruženje angažovano u organima novih državnih vlasti. U zapisniku sa navedene sednice je zapisano: "Svi članovi Udruženja, pored svojih redovnih dužnosti, angažovani su radom u narodnim odborima, Narodnom frontu, zadrugama, savetima, komisijama itd. gde su pokazali vidne rezultate u svom radu, u kom smislu su umnogome pomogli usklađivanju odnosa između Srpske pravoslavne crkve i države."

IZ ZADATAKA koji su definisani na ovom sastanku vidi se da je Svešteničko udruženje bilo pod nadzorom Verske komisije. Prioritetna obaveza ovovog foruma bila je da "Komisija i dalje bude u stalnom kontaktu sa svima crkvama i verskim zajednicama i da, prateći njihov rad, ispituje odnose crkava prema državi, starajući se naročito da se sve pojave koje bi umanjivale dobre odnose između države i Crkve na vreme otklanjaju i suzbijaju..." Zatim se određuje: "Da Komisija i dalje prati rad Udruženja srpskog pravoslavnog sveštenstva u NRS, da sa njim bude u stalnom kontaktu i da mu pruža pomoć u njegovom radu i pravilnom razvoju..."

Država je učestvovala u pokrivanju troškova Saveza udruženja pravoslavnog sveštenstva FNRJ. Pošto je, oduzimanjem imovine i raznim drugim merama, Crkva dovedena u teško materijalno stanje, a samim tim i njeno sveštenstvo, država je to koristila, da pokaže "milost" prema siromašnim sveštenicima, dodeljivanjem pomoći, ali - isključivo preko Svešteničkog udruženja.

Korišćena su razna sredstva da bi se sveštenstvo podstaklo i privolelo da se uključi u Svešteničko udruženje. Tako je, recimo, generalna direkcija Jugoslovenskih železnica 1958. godine izdala uputstvo potčinjenim službama da sveštenim licima koja nisu članovi Svešteničkog udruženja ubuduće ne izdaju legitimacije za korišćenje povlastica u železničkom, rečnom i pomorskom saobraćaju prilikom putovanja na godišnji odmor.

OD CRKVE je zahtevano da prizna ovo udruženje. Međutim, Crkva je to uporno odbijala, uglavnom pod obrazloženjem da pravila ovog udruženja nisu usaglašena sa zahtevima najvišeg crkvenog tela.

Istovremeno, na udaru države bili su oni crkveni velikodostojnici koji su se izjasnili protiv Svešteničkog udruženja. Tako, mitropolit crnogorsko-primorski Arsenije, 1954. godine je osuđen na strogu zatvorsku kaznu, između ostalog, i zato što je kazao da je Svešteničko udruženje osnovano po naređenju državnih vlasti. Protiv mitropolita je vođena istraga i zato što nije radio na tome da Sveti arhijerejski sabor prizna ovo udruženje.

Pre ovog sudskog procesa, vodio se krivični spor protiv četvorice sveštenika Mitropolije crnogorsko-primorske. Optuženi su da su napadali Svešteničko udruženje, a oni su, u stvari, iznosili razloge zbog kojih ne žele da uđu u ovo udruženje. Sveštenici su uhapšeni. Na suđenju odbrana je iznosila činjenicu da je Svešteničko udruženje, po Ustavu, privatna ustanova, međutim, predsednik suda je branio optužnicu s obrazloženjem da je Svešteničko udruženje ustanova javno-pravnog karaktera. Na glavnom pretresu trojica sveštenika su "priznala" da su učinili krivično delo što nisu pristupili Udruženju i za to se pokajali. Molili su oproštenje i obećali da će ubuduće biti verni SSRNJ, pa je javni tužilac povukao tu tačku optužnice.

DRŽAVNE vlasti pošto su finansirale rad Svešteničkog udruženja, pratile su njegove aktivnosti. Tako, Verska komisija Srbije na svojoj sednici 13. maja 1958. godine donosi jedan od zaključaka: "Pozvati u Komisiju na razgovor članove Zemaljskog odbora Udruženja pravoslavnih sveštenika i ukazati im na neaktivnost i ostale propuste u radu, te dati orijentaciju za dalji rad."

Od samog formiranja ovo udruženje važilo je kao poluga u rukama državne vlasti, koja je korišćena za uplitanje u rad Srpske pravoslavne crkve. To je, na svoj način, priznala i Savezna verska komisija, na sednici 30. maja 1968. godine, kada je u zaključcima rečeno: "Komisija smatra da daljem razvijanju i društvenoj afirmaciji svešteničkih udruženja smeta što zvanična crkva, a i javnost, sveštenička udruženja tretiraju kao privezak vlasti. U menjanju takvog gledanja na udruženja, Savezna i republičke komisije za verska pitanja, a naročito SSRN, treba da pomognu udruženjima da se što više osamostale i razvijaju u demokratske organizacije i da svoje programe preorijentišu na rešavanje aktuelnih pitanja od interesa za celokupno sveštenstvo. Istaknuto je da materijalnu pomoć udruženjima treba povećati."

SAVEZ udruženja pravoslavnog sveštenstva FNRJ nastojao je da se etablira u srpskoj javnosti i objavljivanjem Spomenice pravoslavnih sveštenika - žrtava fašističkog terora i palih u narodnooslobodilačkoj borbi. Zanimljivo je da se za moto ove knjige uzimaju reči državno-komunističkog lidera Josipa Broza Tita: "...Mi smo u toku rata protiv okupatora i domaćih izdajnika imali jednu od glavnih parola i glavnih zadaća: spriječiti bratoubilački rat, stvoriti bratstvo i jedinstvo. Mi smo u tome i uspjeli..."

Zato, po urušavanju komunizma, na svom prvom redovnom zasedanju, pod predsedništvom patrijarha Pavla, 21. maja 1991. godine, Sveti arhijerejski sabor donosi odluku, u kojoj se kaže: "S obzirom da Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve u posleratnom vremenu nikada nije priznao postojanje tzv. Saveza udruženja pravoslavnih sveštenika Jugoslavije, kao ni eparhijskih udruženja - koja su bila konstitutivni deo Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije - koji više ne postoji, to smatrati da više ne postoji ni tzv. Savez udruženja pravoslavnih sveštenika Jugoslavije, niti eparhijska udruženja."