Temelj prve moderne srpske stranke

AUTONOMIJA za Srbe u Habzburškom carstvu bila je interes nad interesima. Boreći se dugo i istrajno za svoja verska i kulturna, ali i politička i teritorijalna prava, Srbi su u autonomiji videli jedinu sigurnu garanciju nacionalnog opstanka do nekog povoljnog istorijskog trenutka svesrpskog oslobođenja i ujedinjenja.

Pošto je Ugarski sabor 1868. godine, uprkos protivljenju poslanika iz srpskih i rumunskih redova, izglasao Zakon o narodnostima s ciljem da se ubrza asimilacija manjinskog stanovništva, Svetozar Miletić se posvetio glavnom delu svog političkog rada - da sve Srbe ujedini u političku stranku radi odbrane nacionalnih interesa i organizovanog dočeka izbora za Ugarski sabor, zakazanog za mart 1869. godine.

U NAJUTICAJNIJEM srpskom listu "Zastava", Miletić je 31. decembra 1868. objavio tekst pod nazivom "Pred novim izborima" u kojem je izneo ideju da se na jednom sastanku u Velikom Bečkereku održi konferencija pred koju bi bio iznet program za nastavak vođenja narodne politike, a u nastavku tog skupa, isti taj program trebalo bi da bude prihvaćen kao program stranke.

Potom, početkom januara naredne godine, Miletić je u "Zastavi" objavio Osnove programa za Srpsku liberalno-opozicionu stranku. Ovaj tekst bio je temelj tzv. Bečkerečkog programa. U Novom Sadu je 8. januara 1869. oformljen Privremeni srpsko-narodni slobodoumni odbor koji je 24. januara odobrio Miletićeve "Osnove" na pripremnom sastanku stranačkih prvaka u Novom Sadu. Odbor je uputio i proglas za sazivanje konferencije u Velikom Bečkereku, 28. januara.

ZANIMLjIVO je da se skup nije mogao održati u Novom Sadu, gde su mađarske vlasti zavele prinudnu upravu, pošto je Miletić po drugi put 1867. godine bio izabran za gradonačelnika Srpske Atine. Popularnost i omiljenost u narodu, naime, dovele su ga u dva navrata na položaj gradonačelnika Novog Sada (1861-1862. i 1867-1868) sa kojeg su ga oba puta rušile carske vlasti - prvi put austrijska, a ugarska u drugom navratu.

Odlučeno je, dakle, da se konferencija srpskih narodnih prvaka održi u Velikom Bečkereku 28. januara 1869. godine. Toga dana, oko tri stotine srpskih političara iz raznih delova Ugarske okupilo se u velikobečkerečkom magistratu. Skup je otvorio poverenik stranke u nastajanju (Srpske narodne slobodoumne stranke) za Banat, Đorđe Dimitrijević, a glavni govornik je bio Miletić.

On je govorio o tri presudna faktora od kojih zavisi razvoj srpske ideje - vlastitoj snazi i svesti Srba, savezništvu sa narodima iste sudbine u Ugarskoj i o evropskom kontekstu u kojem se sve to dešava. Miletićev tekst objavljen u "Zastavi", jednoglasno je usvojen kao program Srpske narodne slobodoumne stranke.

BEČKEREČKI program sadržao je četiri velike celine koje su opredeljivale nastup poslanika Srpske narodne slobodoumne stranke u Ugarskom saboru. Prva se odnosila na saradnju sa drugim, nemađarskim narodima u Ugarskoj, druga na politiku stranke, a treća je zagovarala podršku Trojednoj Kraljevini Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji za njenu državnopravnu samostalnost i teritorijalnu celovitost.

Podrška se odnosila i na Rumune i njihovu autonomiju u Erdelju, kao i na samostalnost i ravnopravnost Slovaka. Data je podrška i mađarskoj antidualističkoj opoziciji koja je vodila borbu protiv vladajuće stranke Ferenca Deaka.

Četvrta celina Bečkerečkog programa odnosila se na ideje i ciljeve na spoljnopolitičkom planu. Na skupu su, naime, osporeni valjanost Nagodbe Austrije i Ugarske iz 1867. godine i dualistički sistem, koji je u monarhiji zaveden tim aktom, a doveo je u još nezavidniji položaj Srbe i ostale manjine u Ugarskoj.

POSLE izglasavanja Bečkerečkog programa, na konferenciji je izabran Središnji odbor stranke koji je trebalo da izradi detaljan stranački program. U odbor su izabrani: Svetozar Miletić, Jovan Subotić, Stevan Pavlović, Mihailo Polit Desančić, Aleksandar Sandić, Jovan Hadžić, Miša Dimitrijević, Laza Kostić, Nika Maksimović i dvojica braće Đure Jakšića, Maksa i Joca.

Okupljena oko Bečkerečkog programa, srpska liberalna elita uspela je da za svoju stranku pridobije široke slojeve inteligencije: trgovaca, seljaštva i zanatlija, te je po tako širokoj socijalnoj lepezi sledbenika više nalikovala na narodni pokret, nego na političku partiju. Nesporno je, međutim, da je Bečkerečki program postavio temelj prve moderno organizovane stranke u srpskom narodu - Srpske narodne slobodoumne stranke.

POŠTO je predstavnik Rumuna prisustvovao konferenciji u Bečkereku, desetak dana docnije priređena je Temišvarska konferencija Rumuna na kojoj je u nekoliko navrata govorio i Miletić. Na tom skupu osnovana je rumunska Narodna stranka. Oba sabora, i srpski i rumunski, naišli su na veoma oštru osudu štampe u Ugarskoj, a mađarska vlast je tim povodom pojačala mere nadzora nad nacionalnim pokretima Srba i Rumuna.

Miletić i njegovi sledbenici pak morali su da se suoče i sa sunarodnicima koji nisu podržavali Bečkerečki program, kao ni novoosnovanu Srpsku narodnu slobodoumnu stranku. Na čelo protivničke srpske opcije stao je Đorđe Stratimirović (Novi Sad, 1822 - Beč, 1908), komandant vojske Srpske Vojvodovine i predvodnik blistavih srpskih pobeda izvojevanih 1848. godine protiv Mađara.

SHVATAJUĆI značaj štampe, Stratimirović je u dogovoru sa patrijarhom Samuilom Maširevićem, a verovalo se i uz finansijsku pomoć mađarske vlade Đule Andrašija, 13. oktobra 1869. pokrenuo list "Srbski narod".

Uoči pokretanja lista, pokušao je da isposluje pomoć i od srpske vlade, polazeći od pretpostavke da i vlastima u Beogradu odgovara borba protiv Miletića i njegovog političkog uzleta. Ispostavilo se da su ga srpski namesnici Jovan Ristić i Milivoje Petrović Blaznavac doživljavali kao čoveka željnog avantura i nisu mu predviđali uspeh u svetu štampe.

Za urednika lista Stratimirović je postavio dr Jovana Grujića Jotu koga su "miletićevci" smatrali austrijskim, a potom i slugom mađarske vlasti.

MNOGO godina kasnije u Beču, u svojim memoarima "Uspomene" (koje je 2013. godine priredio dr Žarko Dimić), Stratimirović se osvrnuo na taj događaj:

"Posle Sabora (u Bečkereku) pomoću patrijarha Samuila pokrenuo sam list 'Srbski narod' za odbranu srpskog konzervativnog stanovišta čiju je redakciju vršio dr Jovan Grujić. On je bez mog znanja, koristeći se mojim odsustvom iz Novog Sada, stupio u kontakt sa ugarskom vladom i dao je listu pravac koji nije bio moj. Ja sam se onda od toga lista sasvim odelio."

TURKOFILSKA POLITIKA BEČA

UČESNICI Bečkerečkog skupa imali su na umu da Austrija teži da proširi svoje granice na Balkanu zauzimanjem Bosne i Hercegovine. Zato su u programu naglasili da će Srpska narodna slobodoumna stranka u svakoj prilici biti protiv austrougarskih osvajačkih planova na Istoku, a posebno u BiH. U interesu oslobođenja i samostalnosti hrišćanskih naroda, "a naročito radi ujedinjenja srpskog naroda" osudili su i takozvanu turkofilsku politiku.