Grabež oko pravljenja granica

INTELEKTUALCI okupljeni oko Srpskog kulturnog kluba radili su na projektu o "srpskim zemljama". Pored sveg ubeđenja da to odgovara istorijskoj tradiciji i stanju svesti naroda, to je ipak bilo dete panike. Bilo je nejasno, kao što će ostati vrlo zamagljeno u budućim istraživanjima, ko je povlačio granice hrvatskog etničkog prostora. U Bosni i Hercegovini su Srbi imali apsolutnu većinu u 28 srezova, muslimani u 13, a Hrvati u šest, pored još šest sa hrvatskom relativnom većinom. "Srpski glas" je pisao da su te granice pravljene "metodom grabeža", jer je 13 srezova obuhvaćeno u hrvatsku etničku teritoriju u Bosni i Hercegovini.

Tadašnji glavni muslimanski vođa, naslednik Mehmeda Spahe, u bajramskom broju sarajevske "Pravde", 3. maja 1940, zahtevao je da i Bosna i Hercegovina dobiju "historijske granice" po reci Drini na istoku. Kao "srpske zemlje" je "Srpski glas" naveo Srbiju (sa Makedonijom i Kosovom), Crnu Goru, Vojvodinu, Bosnu i Hercegovinu, Liku i delove Dalmacije i Slavonije.

Ovo je vreme kada se u svim oblastima javnog života, podjednako u kulturi kao i u politici, osećao porast uloge komunizma u srpskom i jugoslovenskom društvu. Razlog za to nije bio neki uspeh jugoslovenskih komunista, ili poboljšanje ekonomskog napretka i povećanje broja radnika u društvu. Da je zavisilo samo od jugoslovenskog komunizma, on bi posle 1920. sam od sebe propao. Pokret zatvoren u policijski zabran, uslovi ilegalnosti i predominantan procenat intelektualaca u svemu onome što pokret čini životnim, bili su faktori koji su govorili protiv uvećanja moći komunizma. Tome je najmanje doprinelo postavljanje novih vođa na vrh tih krhkih organizacija, jednostavno zato što niko nije znao za njih.

JUGOSLOVENSKI komunizam je uspevao, zbog toga što je svuda u svetu uspevao posle velike finansijske i industrijske krize u kapitalističkom svetu. Čak su i italijanski fašisti polazili od toga da je veliki slom na njujorškim berzama 1929. bio kriza sistema. Ekonomski uspesi u Sovjetskom Savezu, bez obzira na to koliko su bili više izraz industrijskog napretka jedne seljačke zemlje, a ne prednosti kolektivizacije, bili su podsticajni primer svuda u svetu. Tadašnji vodeći svetski ekonomista Džon Mejnard Kejns 1936. pisao je: "Osećam se u jednoj stvari potpuno samouvereno - ako komunizam postigne neke uspehe, on će ih postići ne kao bolja ekonomska tehnika, nego kao religija... Moderni kapitalizam je potpuno nereligiozan, bez unutrašnjeg jedinstva i vrlo često bez javnog duha."

Dugo vremena će proći dok srpska omladina ne prestane da veruje u komunizam. Na tim krilima je sve postignuto - osvajanje omladine, verovanje da se zaostala agrarna zemlja sama može modernizovati, da je moguće raditi bez ekonomske nagrade, izgarati na poslu samo za udarničku značku.

NAJVIŠE od svega, religija srpskog komunizma se odnosila na rešavanje nacionalnog pitanja. Jovanović Stoimirović je u svoj dnevnik 1939. zabeležio da srpski komunisti imaju više simpatizera, nego redovnih članova... Književnost je njihova, kao i sva mlađa inteligencija. U susretu sa ovim duhom verovanja da dolazi vreme komunizma, srpski nacionalizam je unapred izgubio bitku i to je koren njegove nemoći u toku Drugog svetskog rata. Nisu ga pobedili jugoslovenski komunisti, nego svetski komunizam kao nova vera u pravičniji industrijski svet budućnosti.

Kraljevska diktatura je pogodila i srpski komunizam, iako on u takvoj nacionalnoj spodobi nije postojao. Postoji obnova Komunističke partije Jugoslavije 1932-1934. Zadaci koje je postavljala Kominterna svetskim komunističkim organizacijama su i ovde prihvaćeni bez oklevanja i prigovora. Manje se govori o Jugoslaviji kao "versajskoj tvorevini" koju je stvorio svetski imperijalizam kao kariku u beočugu "sanitarnog kordona" protiv mlade sovjetske države.

NA ZEMALjSKOJ konferenciji Komunističke partije u Ljubljani prihvata se program stvaranja širokog Narodnog fronta antifašističkih snaga. To je sa više entuzijazma pretvoreno u političku zastavu na splitskom plenumu u junu 1935. I dalje se govorilo da princip nacionalnog samoopredeljenja jeste osnovno pravilo rešenja nacionalnog pitanja u Jugoslaviji, ali da ono samo, bez prava na otcepljenje, nema nikakvog značaja. Drugim rečima, nacionalni separatizmi su i dalje bili glavni saveznik, ali saveznik iz sile inercije. U knjizi I. D. Levina o nacionalnim pitanjima u Evropi, koja izlazi u Moskvi 1934, smatra se da je 61 odsto jugoslovenske teritorije pod srpskom okupacijom.

Nije bez značaja i činjenica da je Kominterna od 1936. počela da podržava ideju o austrijskoj naciji, jer se s njom jedino može čuvati državna nezavisnost. Nije slučajno da su prvi koji su to preneli i na Crnu Goru bili slovenački komunisti, a Sima Marković je u jednoj raspravi o nacionalnom pitanju to odbijao.

NA JEDNOM savetovanju u Moskvi u junu 1936, grupa komunističkih prvaka je usvojila stanovište o podržavanju programa pretvaranja Jugoslavije u federativnu državu, pri čemu bi istorijske pokrajine birale svoje nacionalne skupštine. U skladu sa ovim promenama, osamostalile su se komunističke partije Hrvatske i Slovenije, čime je do kraja prihvaćen sovjetski model, da Ukrajina i Belorusija imaju svoje posebne centralne komitete, a Rusija nema, jer zajednički sovjetski sistem smatran je i ruskim. Srbi nisu dobili posebnu partiju, jer je jugoslovenska organizacija bila njihova.

Nisu nikada u naučnim istraživanjima uverljivo raspetljane sve niti koje su upletene u konačnu verziju federativne jugoslovenske države, kakva će biti uvedena u život 1943. Pored crnogorske nacije, nisu cvetale ruže ni makedonskoj, a Dalmacija je svakome izgledala kao dovoljno uverljiva posebnost od zajedničkog hrvatskog društva. Za tadašnjih 800.000 Albanaca nikada nije bilo jasno gde oni treba da se udenu.

VEROVATNO je prvi nacrt došao od R. V. Sitona Votsona, koji je za jedan zagrebački pokušaj organizovanja opozicije u državi u novembru 1932. predlagao da se Jugoslavija organizuje kao federacija, sa Slovenijom, Hrvatskom (ujedinjenom sa Slavonijom i Dalmacijom), Bosnom i Hercegovinom, Vojvodinom, Srbijom, Crnom Gorom i Starom Srbijom. Kosovo i Metohija tada još nemaju ni administrativni, niti etnički identitet. Ideja o crnogorskoj naciji je nametana iz Kominterne, slično kao što je nametana ideja i o austrijskoj naciji.

Zbog čistki koje su zahvatile jugoslovenski komunizam, kao i svaki drugi u svetu, Kominterna je ojačala svoj uticaj u njemu. Na čelo partije je 1937. postavljen do tada istaknuti partijski aktivista Josip Broz.