Tito je bio prikriveni katolik

PRED proslavu državnog praznika Albanije (Dan zastave), 27. novembra 1968, izbile su demonstracije albanskog stanovništva po gradovima Kosova i Metohije. Zahtevano je ujedinjenje svih Albanaca Jugoslavije oko Kosova, pripajanje Albaniji kao ideal. Demonstracije su umirene izlaskom tenkova na ulice Prištine, ali je pitanje odvajanja Albanaca time samo zaoštreno i ostavljeno za buduća vremena.

Ostalo je potpuno neistraženo pitanje Titovog pokušaja da stabilizovanje Jugoslavije uskladi sa približavanjem Katoličkoj crkvi. Od pregovora 1966. do državne posete maršala Tita Vatikanu 1971, američka vlada je podržavala pregovore i poboljšanje odnosa i obećavala političku i finansijsku pomoć. Ostalo je nejasno da li je postignut sporazum po kome je trebalo da jugoslovenske vlasti potiskuju uspomene na odgovornost crkve za zločine nad srpskim narodom 1941-1945. Srpski istoričar Milan Bulajić (1992) istražio je raspoložive jugoslovenske izvore o tome i nije našao potvrdu za tu tvrdnju. Ipak, neki strani istoričari, kao Avro Menhetn (Manhatten) 1986. i Karlhajnc Dešner (Deschner) 1981. to potvrđuju.

TEŽAK zadatak stoji pred budućim istoričarima da istraže sve okolnosti oko ove Titove posete Vatikanu 1971. i ličnog susreta sa poglavarom Katoličke crkve. Rođen kao pripadnik Katoličke crkve, prvi put venčan u pravoslavnoj, jugoslovenski maršal je bio zvanično ekskomuniciran iz katoličke zajednice. Ostaje pitanje da li je napravio ličnu evoluciju i vratio se svojoj prvoj crkvi. U knjizi objavljenoj 2005. slovenački pisac Žarko Petan je tvrdio da je vođa najmasovnijeg ateističkog pokreta u istoriji svih jugoslovenskih naroda bio "prikriveni katolik".

Ne mora se verovati zapisima Milovana Đilasa da je pred svojim saborcima izražavao sumnju u teorije o nepostojanju Boga. Žarko Petan je tvrdio da raspolaže izvorima da je Tito tražio od Katoličke crkve da mu neposredno pred smrt pošalje sveštenika. Dva meseca pred smrt (1980), na samrtnoj postelji u Ljubljani, posetio ga je sveštenik Franc Križnik. Inače, Križnik je poginuo u saobraćajnoj nesreći u Nemačkoj, u martu 1980. Za vreme zvaničnog susreta sa papom 1971. jedan čas je trajao zatvoreni susret bez prisustva televizijskih kamera, koje su pre toga pratile razgovore.

U DRUGOM razdoblju, od ratne krize fašističkih zemalja 1942, postojali su kontakti vlade Sjedinjenih Država i Vatikana. Oni će se plodonosno nastaviti posle 1945. i završiti stvaranjem Svete alijanse između dve strane. Katolička crkva je doživela ideološku evoluciju, od protivnika parlamentarne demokratije, do njenog glavnog zagovornika: Osnova u stvaranju ovog nevidljivog, ali sveprisutnog saveza su pregovori Vatikana i slobodnih zidara Austrije i Nemačke, od marta 1968. do januara 1983, kada su konačno i postignuti.

Sa vatikanske strane ih je vodio kardinal Franjo Šeper, prefekt Kongregacije vere u Rimu. On je ranije bio zagrebački nadbiskup i poglavar Hrvatske katoličke crkve. U mladosti, ljuti neprijatelj zapadne anglosaksonske civilizacije i jedan od organizatora univerzitetskih sekcija organizacije "Križara", postao je glavni posrednik za prihvatanje te poročne civilizacije.

SA MASONSKE strane pregovore je vodio Kurt Bareš (Baresh), veliki meštar Velike austrijske lože. O tome je 1983. objavio celu prepisku. Novi papa Jovan Pavle II ih je posle 1978. ubrzao i uspešno okončao. Prvi sporazum sa austrijskim masonima je postignut 1974. Crkva je pristala da ukine ranije zabrane učešća katolika u masonskim ložama. Od toga vremena je upadljivo pristupanje hrvatskih katoličkih sveštenika masonskom pokretu.

Hrvatski istoričar Ivan Mužić (1984) opisao je "neprisilno, ali intenzivno masoniziranje hrvatskog katolicizma". To je naročito prihvatilo niže sveštenstvo. Katolička crkva je time postala produžena ruka američke spoljne politike. Politička globalizacija pod vođstvom američke vlade i masonskih uporišta u "Trilateralnoj komisiji" prenela se i na poduhvate ujedinjenja svih religija i ustanovljenih crkava pod vođstvom rimskog pape. On je proglašen duhovnim ocem zapadnog hrišćanstva i katoličkog i protestantskog usmerenja.

OMLADINSKA pobuna na univerzitetima 1968. bila je više indikator određenog stanja u društvu, nego što je bila nečeg posledica i nečeg uzrok. Većina srpskih intelektualaca je stajala na toj strani. To je bio poslednji evropski pokušaj da se energija društva uloži u reformu socijalizma demokratije.

I jugoslovenski "junski dani" značajniji su kao evropski, nego nacionalni događaj, labudova pesma evropskog marksizma. Bili su ustanak mornara na brodu iznutra, nezadovoljnih kormilarom, koji je pravac određivao po nekom svom instinktu. Iako u Titov instinkt zaista ne bi trebalo sumnjati, mora se zaključiti da je počivao na nepoverenju u "samoupravni socijalizam" uopšte.

NAJBOLjU ocenu o Titu, upravo iz tih dana (novembra, 1968) ostavio je njegov najverniji saradnik od 1941. Koča Popović: "U središtu naših vlastitih htijenja, razumnosti i poštenja leži i vreba otrovni pauk, star ali opak, blagoglagoljiv ali surov, tobože čio, a proždrljiv, koroziran i truo, tobože blag, a sebičan i bezdušan, od vlasti i starosti oceđeni starac koji, bez obzira što se šepuri i skakuće - hoće da bude glavni glumac u svemu... Prema SSSR-u, kombinacija skleroze - svemoći i kapitulantstva... intimno neizlečivo kapitulantstvo na bazi potpuno zastarelih predstava o socijalizmu, a posebno o prvoj zemlji socijalizma i njenoj politici. Jezivost je evolucije - petenovske - od vođe oslobodilačke borbe do vođe kapitulacije, što se ne može drugačije objasniti nego upravo sklerozom i nezajažljivom željom za vlašću."

NA OMLADINSKOJ pobuni u junu 1968. Tito je na svoj način maestralno odgovorio prividnim popuštanjem, a stvarno prevođenjem žednih pametnjakovića preko vode. Neke nezadovoljne je korumpirao zapošljavanjem na unosnim mestima sredstava informisanja, u prosveti i delom diplomatiji. Opasnu manjinu je trajno izolovao. Takva pobuna iznutra, za odbranu socijalizma, više se neće ponoviti do njegovog sloma 1992.

Tito je to uradio sazivanjem jednog svog "partijskog aktiva", koji je kao ustanova vladanja bila značajna i odlučujuća ustanova u njegovom vršenju vlasti. U svakoj diktaturi despoti nisu sami. Kraj njih je uvek advokat koji njihovu volju prevodi u zakone i legalizuje. "Partijski aktiv" je ustanova koja nigde nije pravno formirana. Sarajevski pravnik Atif Purivatra je sastavio jednu apologetsku knjižicu. Sama reč je ulazila u rečnike u vreme socijalizma. Tada (1950) je Tito sam pomenuo - da treba "mobilisati čitav partijski aktiv protiv svakog pokušaja grupašenja i frakcionisanja".

(SUTRA: Strah od srpske nacionalne države)