Zvezde kao Šeki večito sijaju

DRAGOSLAV Šekularac i novinari koji su bili hroničari njegovog vremena i njegovih dogodovština su rekli skoro sve. Ipak, oni koji su sa njim delili fudbalski hleb znaju i nešto više. Jedan od njih je Nikola Stipić, Šekijev saigrač u Zvezdi, sa kojim je odigrao 200 zajedničkih mečeva i sa kojim je osvojio pet titula prvaka Jugoslavija i tri Kupa maršala Tita. Nikola Stipić je bio i dugogodišnji urednik sportske redakcije "Novosti" i ovo je njegovo sećanje na Šekija.

- Jednostavno, za njega je nemoguće naći pravu reč koja bi obasjala i objasnila životni put i karijeru jedne vrhunske fudbalske zvezde. Svi epiteti gube sjaj, sva poređenja nisu dovoljna da dohvate visine kojim je on leteo od dečjih nogu do staračkih podštapanja. Malo je reći Dragoslav Šekularac. Dovoljno je samo ono Šeki i sva vrata slave se otvaraju. A upravo ta reč slava bila je čarobna formula kojom je gradio kroz život, kojoj je podredio sve ostalo, u čemu je uživao, padao, posrtao, ustajao, da bi jednog dana bio milioner, drugog dana nije imao ni za doručak.

Ali je uvek ostajao Šeki toliko popularan da mu u tome niko ne može ni da se približi, niti oduzme ni milimetar od njegove veličine. Ni Rajko Mitić, ni Bobek, Vukas, Zebec, Beara ili majstori kakvi su bili Džajić, Sušić, Piksi, Dejo, Pižon. Jer, na ovim prostorima jedan je bio i ostao Šeki.

TEŠKO je biti "biograf" Dragoslava Šekularca, ali za onih dve stotinak utakmica, koje smo zajedno odigrali u Crvenoj zvezdi, može se reći da sam imao sreće u ostvarenju dečačkih snova, jer bio sam desno krilo kad se opraštao Rajko Mitić, a sa Dragoslavom Šekularcem činio sam desnu stranu našeg najboljeg tima.

U svoje vreme najbolji jugoslovenski novinar svih vremena Ljubomir Vukadinović uklapajući moju brzinu i njegovu virtuoznost video je u nama čudesni tandem po desnoj strani u stilu Šandora i Kočiša, nezaboravne mađarske "lake konjice". A ako se to ne ostvari biće za to krivi samo Zvezda i Šekić, pisao je Ljubiša. Nažalost, jedini krivac bio sam ja i moje povrede (tri operacije levog kolena) koje su sprečile da letim po oblacima fudbalske slave koju je kreirao Šeki. I pored svega, u društvu sa Šekijem osvojili smo četiri titule prvaka države, tri nacionalna kupa. Između ostalih, pobedili smo River Platu, Botafogo, Santos. Pored osvajanja Dunavskog kupa, bili smo prvi na turniru u Santjagu de Čileu i Parizu, četiri puta smo učestvovali na turniru u Njujorku, učinivši mnogo da je Zvezda od tada postala zvezda, kasnije i više od toga.

Šeki je često burno reagovao  

ŠEKIJA sam prvi put upoznao igrajući fudbal na male goliće u dvorištu Šeste muške gimnazije, gde je pohađao bibliotekarsku školu. A on, koji nikada nije uzeo knjigu u ruke, morao je da pročita bar naslove knjiga slavnih pisaca i svetskih, i naših.

Pamtiću ga i po tome što nikad nije okusio ni kap alkohola. Ali, zato je, "gutao" sokove, slatkiše, kolače, torte. Zbog toga je pod starost dobio šećer i sam sebi davao injekcije insulina.

Pamtiću ga i kao čoveka zavisnog od kocke, kao ljubavnika koji je pet-šest puta mogao strastveno da se zaljubi. Kako je snimao film, ploču, igrao šah, tenis, hokej na ledu, redovno posećivao konjske trke i kladionice i redovno trošio više od onog što je zarađivao. Naravno, štampa je to pedantno pratila, sve u stilu "Šeki igra, Šeki ne igra", Bucko kako su ga u detinjstvu zvali bio je najzahvalnija sportska ličnost svih vremena za sve novinare, i ne samo sportske.

PAMTIĆU ga i po onoj čuvenoj "štikli" preko glave, koja je bila i ostala njegov zaštitni znak, kako je u jednom večitom derbiju u roku od samo dve sekunde dva puta proturio loptu kroz noge legendarnom Veliboru Vasoviću. Sećam se kako je hvaleći sebe u konkurenciji prvo Metjusa i Puškaša, kasnije Pelea i Sivorija, ipak smatrao sebe najboljim među najboljima. Mada mu je Sivori bio i ostao idol za sva vremena.

Pamtiću ga i kako je jednom prilikom sa Džajićem u Marselju sreo predsednika ovog kluba, hvaleći se kako su on i Džaja najbolji fudbaleri Jugoslavije, a ubrzo je dobio i odgovor:

"Najbolji fudbaler je Skoblar. On redovno trese mreže. Vi ih samo pripremate. A gol je vrhunac fudbala. "Nije nas on gledao", zaključio je Šeki. "Možda bi promenio mišljenje."

Pamtiću njegove reči o našim najboljim fudbalerima i kako je "Bajdo" Vukas ostavio na njega najveći utisak. "Kad on uzme loptu nema toga ko će da ga zaustavi. Vukao je za trojicu", govorio je Šeki.

KADA je Džajić bio proglašen za našeg najboljeg fudbalera svih vremena, Šeki kaže da je to stvar ukusa u određenom periodu. Ali, on je imao poseban odnos i zahvalnost za sve ono što je u Zvezdi učinio Bora Kostić, žaleći što i on nije proglašen za Zvezdinu zvezdu. Jer, sa preko 500 golova koje je postigao, Bora je to potpuno zaslužio.

Zapamtio sam i to kada je zadirkivao Boru kako mu on pakuje golove i da je polovina svih njegovih pogodaka njegovo delo. Posle jednog slobodnog udarca kada je Bora zatresao mrežu protivnika, primajući čestitke okrenuo se Šekiju rečima: "Jesi li mi i ovaj gol pripremio..." A Šeki mu je brzo odgovorio: "Ali Boro pa i taj slobodan udarac dosuđen je posle faula na meni."

Da bi sve začinio izjavom: "Znaš Boro, ti si tri godine bio najbolji igrač Zvezde, a ja sam bio šest..."

Pamtiću ga još po mnogo toga, jer Šeki je, kako sam kaže, za 82 godine proživeo 130 godina i kad bi se ponovo rodio bilo bi isto.

Jer Šeki je bio Zvezda, Zvezda je bila Šeki. Sad je ostala samo Zvezda i zvezde koje uvek sijaju.

SUSRET U RALjI

PAMTIĆU, ipak, najviše naš poslednji susret u vikendici u Ralji. Stigao je sa Vladicom Popovićem, Maravićem, Tomom Milićevićem, Seletom Miloševićem, Sašom Markovićem i bukvalno su ga na rukama izneli iz kola, jer nije mogao da hoda. Naravno, priči o fudbalu nikad kraja, a imalo je i o čemu da se priča. Pošto su me zadirkivali da sam bio miljenik trenera Pavića, da im ne ostanem dužan, zapitao sam, a ko je bio pulen Ace Obradovića. Šeki, Vladica i Mare odmah su digli ruku... I na kraju nikad neću zaboraviti sliku odlaska kada su ga vraćali u kola, a noge mu se vukle po zemlji. Te zlatne noge više nikad neće zaigrati.