Televizija Klintonov ratni cilj

OKRENI-obrni, moramo, pored svega ostalog, da se bavimo i jezikom, rečima. Na početku svega i na kraju svega je reč. Kako se zove ovo što nam se događa: vazdušna kampanja, humaniratna intervencija, ubijanje za dobro ubijenih, a ti ubijeni su kolateralna šteta. Tako bar kaže portparol NATO Džejmi Šej. Taj pojam znači - sporedan, pobočni, moglo bi da se doda u slobodnijem prevodu i - slučajan, nenamerni. Kako, međutim, objasniti odsustvo namere da se ubijaju civili kad se baci velika bomba na stambenu zgradu u centru Aleksinca, noću, ako je i taj detalj uopšte važan. Na Surdulicu. Ili na pijacu u Nišu - a uz to bomba je zabranjena, kasetna. Nenamerno?! Ili na most u Varvarinu, na vašar, kad je ljudi i mladih na njemu najviše? Jasna je i očigledna namera, naravno, ali ovde je reč o ponovnom ubijanju i ponovno ubijanju već ubijenih. Kako neko može da razume i da prihvati da je sporedan i da bi njegova smrt bila sporedna, pobočna, nevažna...

26. april 1999.

VUK Drašković predlaže lepše reči i blaže izraze za agresora od onih koje se sada koriste u medijima. Imali smo mi brojne, pa dakle i različite, odnosno svakojake neprijatelje i agresore u prošlosti, ali ovaj rat i ovaj agresor su najgori. Najpre, ubijaju i ruše iz daljine, nevidljivi i bez lica, rade to gotovo iz zabave, da li i iz zadovoljstva, ili uz ono čuveno "ništa lično", pritiskaju dugmiće dok žvaću žvakaće gume, tako da sve deluje bezazleno, čisto i higijenski, kao video-igra u kakvom klubu za razonodu. Svako od tih pritiskanja dugmića, međutim, aktivira po više desetina i stotina kilograma eksploziva, i to stvarnog, razornog a ne virtuelnog, ruši stvarne, vitalne objekte jedne siromašne zemlje i ubija stvarne, žive ljude, po pravilu civile, bez ikakve krivice i razloga.

Svi prethodni agresori i neprijatelji su bar izlazili na megdan, licem u lice, na korak, najviše na puškomet. Nije to nikakvo idealizovanje prethodnih agresora, ali želim da kažem Vuku Draškoviću jednu sasvim običnu istinu: kakav neprijatelj - takvi izrazi. Ovi, verovatno uz odgovarajuću narko-dozu, hladno pogode putnički voz pun nesrećnih putnika, unište TV studio pun dežurnih novinara, tehničara, snimatelja i ostalih, mahom mladih ljudi koji ne rade ništa drugo i drukčije nego njihove kolege u Si-En-Enu, Skaj njuzu ili bilo kojoj drugoj televiziji na svetu.

KAKO da dostojanstveno i dostojno, ali adekvatno i tačno, nazovete i označite toga ko je izdao naređenje, ko je izabrao taj "ratni" cilj, ko je overio spisak i, najzad, ko je pritisnuo dugme. Pominju se izrazi: zlikovci, sadisti, drogirani, retardirani, varvari, životinje... Nijedan nije pogrešan. Čak u ponekom od njih ima onog čuvenog srpskog praštanja i olakšavanja krivice, ili bar njenog ublažavanja. Jer, ako kažete da je drogiran, to mu nekako dođe kao olakšavajuća okolnost. Isti prizvuk imaju i izrazi - retardirani, psihopate i sl. Kako da se ljutimo na bolesnog čoveka, makar i zločinca. Ti pojmovi više idu prema sažaljenju nego prema mržnji i osveti.

I koji je sad tu izraz adekvatan? To jeste varvarstvo. Ne obaziru se na spomenike kulture i civilizacije, na bolnice i porodilišta, lepe i vredne zgrade, još lepše mostove, gađaju i ruše naše gradove i pogađaju fabrike, pale naše rezervoare i rafinerije nafte, izručuju tone eksploziva na hemijska postrojenja.

TAKAV je taj agresor, Vuče Draškoviću. Ne sporim ti pravo da kritikuješ postojeću i tražiš drugu terminologiju. Možda si čak i u pravu, iako to sinoćnim istupanjem nisi dokazao. Uostalom, ne razumem kako kritikuješ "glavare" ove zemlje kad kao potpredsednik Savezne vlade i sam, formalno makar, spadaš u tu kategoriju od koje se ograđuješ. Ali to je već neka druga tema.

Hteo sam da kažem da ovaj agresor za koga tražiš lepše reči, to ne zaslužuje. Porušili su noćas i Žeželjev most u Novom Sadu, preko kojeg je od prethodnog bombardovanja ostala samo pešačka staza. Šta bi im ti sada rekao, potpredsedniče Vlade?

BOMBARDOVANjEM srpske televizije Klinton je kolateralno pogodio i sve druge televizije na svetu. On je time, bio toga svestan ili ne, udario na svetu tačku američke demokratije. Kakva god da je ta srpska televizija i koje god da svako od nas ima na nju primedbe, ona je za Si-En-En i Skaj njuz časna sestra.

No, ne radi se ovde ni o kakvoj komparativnoj analizi i sučeljavanju argumenata - na srpsku televiziju pala je Klintonova bomba i pobila ljude koji su tamo radili. Što se istine tiče, njoj čak ni NATO ni Klinton ne mogu ništa. Istina nije osetljiva na njihove "tomahavke". Klinton je sve to katastrofalno loše procenio, tako da su ga već sustigla dva bumeranga. Lamberto Dini je jednom kratkom izjavom bacio senku na 50-godišnje slavlje NATO u Vašingtonu, rekavši da je bombardovanje RTS katastrofalan potez. To posle ni svi zvaničnici NATO nisu mogli da isprave.

Drugi udarac je stigao od istog onog Si-En-Ena koji je medijski pripremao agresiju, pa sad pokušava da se iskupljuje. Na konferenciji za novinare njihovo pitanje Klintonu bila je direktna i lična optužba: Šta ste osećali dok ste overavali ubistvo ljudi sa Televizije u Beogradu?

KLINTON se upregao da nešto iole ubedljivo kaže, ali se još više zaglibio u blato iz kojeg se, po mom sudu, nikad neće odglibiti. RTS je legitiman ratni cilj, kazao je američki predsednik. Nije, dodao je, objavljivao slike srpskih vojnika kako siluju decu!

Da išta zna o vojsci, iz koje je svojevremeno pobegao, znao bi da nijedna prava vojska to ne radi, da išta zna o Srbiji i da ga o tome nije mesecima obmanjivao upravo Si-En-En, znao bi da je to zemlja poznata po svojoj časnoj vojsci, da išta zna o logici, znao bi da je, proglašavajući srpsku televiziju za ratni cilj, proglasio sve američke televizije za ratno sredstvo.

Između ostalog, to znači da su, po Klintonu, svi američki TV novinari, kamermani i ostali saradnici - naši ratni neprijatelji, koje svaki građanin treba da prijavi vojsci da bi bili zarobljeni. Srbi, međutim, to niti rade niti će raditi jer ne gledaju na to kao onako kako im Klinton sugeriše. Srbi znaju da je Klinton zla sudbina koja je zadesila i Srbiju i Ameriku.