Svađa zoljca i somice u Kuparima

JUGOSLAVIJA se raspadala, u Hrvatskoj je već bio rat, počeo je i u Bosni i Hercegovini, Srbiji su uvedene sankcije, društvo je prolazilo kroz ogromne traume.

Kadrovski događaji u Srbiji su im malo doprineli. To se nije moglo izbeći. Ne postoji društvo, od grčko-persijskih ratova do današnjih inflacija, na čiji tok i ishod nisu imali uticaj i lični interesi onih koji su u njima učestvovali.

Vreme i iskustvo nisu, nažalost, doprineli eliminaciji tih interesa, čak ni njihovom smanjivanju. Sve je isto, što se toga tiče, kao što je bilo na početku prvih zajednica u kojima je čovek živeo i prvih država kad ih je formirao. Dominacija ličnih interesa nad društvenim je jedno od najvitalnijih obeležja biografije čovečanstva. Napredni ljudi, naročito levičari u drugoj polovini devetnaestog i u dvadesetom veku su dali ogroman doprinos naporima da dođe do te emancipacije. Ali, ti napori su okončani kada i društva koja su se za njih zalagala.

U Srbiji je taj lični faktor već na početku devedesetih godina bio, po svemu, neizbežan.

SLOBODAN je na osnivačkom kongresu SPS izabran za predsednika partije. Ali, sa promenom Ustava te godine, nije dalje to mogao da bude, jer po novom Ustavu predsednik države nije mogao da bude i predsednik partije. Tako je funkcija predsednika partije pripala Bori Joviću. To je bilo i logično, bio je jedan od najaktivnijih političara u prethodnim godinama, imao je ugled u političkom i javnom životu, Slobodan ga je lično veoma cenio, a do maja 1991. godine, kada je izabran za predsednika SPS, bio je predsednik Predsedništva SFRJ.

Ali su istovremeno u partiji svi smatrali da njegov status na čelu partije treba da bude privremen, odnosno da bi u tumačenju i primeni Ustava bilo potrebno i moguće da se nađe način po kome bi Slobodan nastavio da bude predsednik SPS. To nije bilo zbog Slobodanovog prestiža, već, po oceni svih, zbog interesa partije. Slobodan je već godinama bio nacionalni lider i bio bi to bez ikakve funkcije, ali partiji u višestranačkom sistemu je bila potrebna njegova liderska ličnost. I ne samo zbog prisustva drugih partija, već zbog ružne činjenice da su neke od tih partija već bile instrumentalizovane za političke potrebe izvan zemlje.

TAKO je na Kongresu SPS 1992. godine u oktobru, Slobodan opet došao na čelo partije.

Bora Jović, koji je kao pametan i politički čovek to znao, ipak nije uspeo da ne bude nezadovoljan. Doživeo je svoje pomeranje sa čela SPS kao gubitak koji mu je teško pao. Taj događaj je odnekud pripisao meni. Tada, i pripisivaće mi ga svih narednih dvadeset godina. Meni je pripisao ulogu koju uopšte nisam imala, a partiji i Slobodanu slabost prema meni.

Slobodan je bio slab na mene, to su svi znali, znala sam i ja, razume se. Ali sam se zbog toga trudila čitavog života da tu slabost ne zloupotrebim. Hiljadu puta sam to rekla i verovatno napisala zato što je u hiljadama dana našeg zajedničkog života to bilo tako.

Ali SPS nije bio slab prema meni. Imala sam u njemu, i u samom vrhu, mnogo prijatelja i drugova, ali je bilo i onih koji mi nisu bili naklonjeni.

Neki iz političkih razloga, bila sam tih godina previše leva i jugoslovenska, oni su se sa levicom i jugoslovenstvom u sebi, a mnogi i javno, rastajali, i želeli su da u znaku tog rastanka deluje i SPS. A neki mi nisu bili naklonjeni iz ličnih razloga, prosto im se nisam dopadala.

POTPUNO neosnovano je Bora Jović bio ljut na SPS i Slobodana zbog promene u vrhu partije. I, takođe, sasvim, sasvim, bez ikakvih osnova pripisao meni odgovornost za tu promenu.

Ja ga lično gotovo nisam poznavala. Srela sam ga dva-tri puta u društvu drugih drugova i jedva da sam sa njim progovorila više od nekoliko reči. (U stvari, pamtim samo jedan kratak susret u Kuparima kad je bio predsednik Predsedništva SFRJ. Došao je kod Veljka Kadijevića, koji je tada bio savezni sekretar za narodnu odbranu. Sedeli su na plaži malo dalje od mene i Slobodana. Kad je završio razgovor sa Kadijevićem došao je da se pozdravi sa nama. To jest, sa Slobodanom. Seo je na pesak, blizu mene, Slobodan je šetkao oko nas. Bilo je toplo avgustovsko popodne. Pričali smo o moru, vremenu ...... Neka osa je zujala iznad naših glava.

BORA je rekao: "Kako je naš narod pametan. U narodnom govoru ne postoji zoljac, samo zolja." Pomislila sam odmah da je ta strelica bila upućena meni. Možda i nije, ali ni danas ne verujem da nije.

Brzo sam rekla: "Tačno, tačno. Uopšte ne postoji somica, samo som. Ni trutica, samo trut." Slobodan, šetkajući oko nas i, smejući se malo trijumfalistički, kaže: "Eto ti, Boro. Ne treba se kačiti sa njom. Uvek se tako završi." Malo smo ćutali, minut-dva. Pa smo nastavili razgovor o plaži i vrućini.

Žao mi je što sam propustila da mu u svim narednim godinama objasnim da nisam "kriva", da niko nije "kriv" zato što nije ostao predsednik SPS duže. Doduše, "krivica" drugih nije spadala u moju nadležnost, ali sam za svoju "krivicu" bila nadležna ja.

BOGDAN Trifunović nije zaboravio da nije 1990. godine, kada je formiran SPS, on postao predsednik. Svaka druga partijska i uopšte politička funkcija nije mogla da kompenzuje onu neostvarenu na čelu partije. Zato je rešenje video u ulozi predsednika saveznog Ustavnog suda, kada 1992. godine bude formirana SRJ.

On se, doduše, pravom nikada nije bavio. Ali je smatrao da je dovoljno kvalifikovan za tu funkciju time što je po obrazovanju bio pravnik i što se političkim radom bavio na svim nivoima, do veoma visokog. Nije rekao da je nezadovoljan tim rešenjem, ali nije rekao ni da je oduševljen. Nije rekao ništa. Pripisala sam to njegovoj introvertnoj prirodi. Ali sam znala da to nije doživeo kao pravu političku aktivnost do koje mu je, međutim, jedino bilo stalo.