Mitević počinje da radi za CIA

Kad je reč o zahtevima SPO-a na demonstracijama 9. marta 1991. godine da se smeni direktor Televizije, taj zahtev im je prihvaćen. Duško Mitević je nešto kasnije postavljen za direktora Direkcije robnih rezervi. On je bio nezadovoljan i to nezadovoljstvo je bilo motiv da se opredeli za saradnju sa američkom službom koja kontroliše i nastoji da uređuje druge zemlje, pre svega male. Za tu se Duškovu saradnju, međutim, nije dugo znalo.

Bio je, doduše, jedan događaj, koji je trebalo da bude upozorenje, ali, nažalost, nije bio. Ili bar, nije bilo dovoljno.

Jednog leta, kao i obično, pozdravljali smo se pred odlazak na odmor nas dvoje sa Duškom. Bili smo kod naše kuće, on nam je pričao da kao i uvek odlazi sa porodicom u njihovu kuću u Herceg Novom. Videćemo se krajem avgusta. I bilo je tako.

KRAJEM oktobra na večeri kod porodice Janaćković, sa kojom nas je upoznao on, bili smo zajedno. Slobodan i ja i Duško sa svojom ženom Biljanom. Posle večere, svi, osim Biljane i mene, su ustali i šetali kroz veliku dnevnu sobu i razgovarali. Biljana mi je za to vreme pokazivala slike sa puta po Americi, iz Diznilenda naročito, one su joj se mnogo dopadale. Srce mi je stalo. Zar nisu bili u Herceg Novom. I zašto je Duško prećutao Slobodanu i meni putovanje u SAD. Ništa nisam rekla Biljani. Jedva sam dalje videla šta mi je još od tih fotografija pokazivala. Samo sam čekala da odemo, da dođem kući i da ispričam Slobodanu šta sam videla.

Bio je, naravno, zgranut. Nije ništa pomenuo Dušku, bar meni nije rekao da je to učinio.

POLITIKA nas je u prethodnoj deceniji veoma zbližila. Bili smo na istoj strani u burnim događajima sredinom i krajem osamdesetih. Bio je jedan od najbližih Slobodanovih saradnika, ja sam naročito cenila njegovo mišljenje, nema broja noćnim satima koje smo proveli zajedno u godini pred Osmu sednicu.

Posle smene u Televiziji, jedno vreme se nismo viđali. On je izbegavao nas. Dok jednog dana nije došao kod mene u kancelariju. Zaista plačući mi je rekao da mu mnogo nedostajemo nas dvoje, naši razgovori, vreme sa nama. Tvrdio mi je kako nam je najbolji prijatelj i molio me da obnovimo kontakte kakve smo imali nekad.

Predložila sam Slobodanu da ga pozovemo da dođe kod nas, on je pristao, ali nerado. Mislio je da se Duško udaljio od politike koju je Slobodan vodio i da se udaljio od nas lično.

OBNOVILI smo kontakte, ideolog tog obnavljanja sam bila ja i oni su se, pre svega, odnosili na kontakte između mene i njega. Bila sam sklona da minimiziram eventualnu Duškovu nelojalnost, da je čak i nekako opravdam ili prosto da mu je oprostim. Tada sam imala u vidu samo onaj tajni put u SAD.

Kasnije ćemo se često viđati kod naše kuće u Beogradu, u Požarevcu, u Karađorđevu i u Dubašnici. Bio je veoma analitičan, sklon prognozama, unosio je u atmosferu elokventni optimizam. Kad smo bili zajedno, sve troje ili veće društvo.

Ali, ponekad, kada smo bili sami nas dvoje, bio je prilično kritičan prema nekim pojavama u društvu, odnosno prema nekim političkim potezima vlasti. Naročito sam zapamtila jedan njegov takav dug, veoma dug "ekspoze" u dnevnoj sobi naše kuće u Tolstojevoj, dok smo sedeli uz kamin. Bilo je neko hladno vreme napolju. Ja mu kažem, kad je već bio pri kraju svog "govora":

"Zašto to sve ne kažeš Slobi?"

"Ne mogu da ga sekiram. Vidim koliko je opterećen. Nemoj ni ti..."

I BAŠ nekako u tom trenutku ulazi Slobodan, vedar, a znam, umoran je, već pada veče, ali on bi rado da utroje razgovaramo. I razgovaramo, ali Duško je pozitivno ocenjivao sve što je Slobodan radio, hvalio njegove odluke, upotrebljavao potpuno druge reči, i glas mu je nekako bio mekši i lice srdačno. Nisam mislila da ga tako štiti, da je drugarski da mu prećuti ono što misli da nije dobro ili da bi moglo da bude bolje. Ali nisam mislila ni da je neprijateljski.

Propustila sam da kažem Slobodanu koliko se razlikuje Duškov razgovor sa mnom, od onog sa njim. I ja, kao i Duško, nisam htela da ga sekiram.

Dok se Duško iduće godine nije pojavio sa Panićem kao spasonosnim rešenjem za predsednika Vlade .... To rešenje je bilo u funkciji američkih, a ne srpskih interesa. I Duško je prihvatio da zastupa te interese. Ali Slobodan će mu tada, posle dužeg vremena, poverovati ponovo. A ja, prvi put neću minimizirati njegovu nelojalnost. (Tada još nismo znali za njegovu saradnju sa CIA , koja je počela nešto ranije.)

NA KONGRESU SPS-a 1992. godine, kada je Slobodan ponovo izabran za predsednika, izabran je i novi generalni sekretar. Umesto Petra Škundrića, koji je za generalnog sekretara izabran na osnivačkom Kongresu, na ovom, 1992. je izabran Milomir Minić. Nisam bila sigurna tada, ali plašila sam se da je i tu pripisivana izvesna uloga meni. Samo sasvim neosnovana, ako je bilo istina. Petar Škundrić je bio moj drug iz Univerzitetskog komiteta, delili smo zajedno teške i lepe dane i godine, i bili smo zastupnici iste politike. Milomira Minića jedva sam poznavala, a nisam ga pamtila u naročito lepoj uspomeni iz vremena transformacije Saveza komunista.

Ali, Slobodan je odnekud imao veliko poverenje u njega, u njegove sposobnosti, njegove ljudske kvalitete, njegovu ličnu lojalnost.

MILOMIR je jedini put u životu razgovarao sa mnom nasamo, došao je na svoju inicijativu kod mene i ja sam mu otvoreno i kratko rekla kakvo je Slobodanovo mišljenje o njemu. Ne verujem da bi mu Slobodan svoje lepo mišljenje o njemu saopštio tako otvoreno. Da bi mu rekao o njemu ono što je rekao meni. Milomir je bio dirnut, nekako zatečen. Nije znao za takvo Slobodanovo mišljenje o sebi, a još se manje nadao da će to čuti od mene. To se dogodilo pre Kongresa na kome će biti izabran za generalnog sekretara SPS-a.

Milomir Minić je bio jedan od retkih ljudi u SPS-u sa kojima nisam bila bliska, a koji je znao da se u kadrovsku politiku njihove partije nisam mešala.

Nisam doprinela izboru Milomira Minića za generalnog sekretara, pa prema tome ni promeni sa te funkcije Petra Škundrića.