Udvorištvo direktora Simpa

U JULU 1998. godine su se navršavale četiri godine otkad je partija formirana i spremali smo se za Prvi kongres. Tog dana kada smo imali Kongres, rano ujutru, pre nego što sam pošla od kuće, stigao mi je poklon od Jovice Staništića. Mala, lepa, divna slika od ruskog slikara Kolesnikova, čije sam slike naročito volela. I kratko pismo uz sliku: "Za uspomenu na dan kada smo počeli." Kongres se održavao na dan u kome je četiri godine ranije formiran JUL, ali Jovica Stanišić nije učestvovao u njegovom formiranju. Ta množina u poruci je trebalo da ukazuje na to da jeste. Ja to nisam znala. I nisam ni verovala. Ali...

Tog leta je završeno renoviranje zgrade u kojoj je bilo smešteno sedište partije i kupovali smo novi nameštaj. Našli smo ga u nekoj maloj firmi, koja je uvozila nameštaj iz Italije, veoma moderan, veoma lep i najjeftiniji u Beogradu. Slučajno je i vlasnica te firme bila članica JUL-a. Onog jutra kada je stigao u sedište JUL-a, u Đure Đakovića, ulazila sam i ja u zgradu i u velikom holu, na ulazu gde je raspakivan, zatekla sam Dragana Tomića, direktora "Simpa".

NISAM stigla ni da kažem "zdravo", a on me je nekako više očima nego rečima pitao: "Šta je ovo?" U stvari, nije stigao ni da progovori, a ja sam se već pravdala. "Morali smo da kupimo ovaj. Jeftin je, najjeftiniji u Beogradu, a i lep je, vidiš." Povela sam ga u svoju kacelariju. On me podseća da "Simpo" ima lep nameštaj.

"Ima, Dragane, ima divan. Ali mi nemamo para za taj nameštaj."

"Pa nećemo mi da osiromašimo ako tebi poklonimo nameštaj za tvoju kancelariju."

"Ne dolazi u obzir. Svi ćemo u zgradi imati isti nameštaj."

Dragan je razočaran. A mi smo očarani našim novim nameštajem i uopšte novim enterijerom u JUL-u.

Salu za sednice u zgradi u dvorištu, koja je bila i sala za pres-konferencije je u priličnoj meri "dizajnirao" Željko Mitrović. Mislim da je to bila sala takve prirode apsolutno najlepša u našoj zemlji. Željko je insistirao da dovedemo Slobodana da je vidi i došao je jedne večeri. Željko mu je rekao da je naš pres-centar lep kao pres-centar u Pentagonu. Željko je bio direktor Centra za marketing u JUL-u.

NA SAMOM početku sledeće, 1999. godine, 14. januara, na pravoslavnu Novu godinu, Marko i Milica su dobili sina Marka. Slobodan i ja smo nekoliko sati pred Miličin porođaj stigli u Požarevac, dežurali smo u kući dok nam Marko nije javio da mu se sin rodio i da možemo da krenemo u bolnicu. Videli smo ga dvadesetak minuta pošto se rodio. Slobodan je rekao da liči na njega. Grlili smo Milicu od sreće što se sve završilo dobro.

Tih godina moj rad i moj život na fakultetu su postajali veoma teški. Prve probleme sam imala već na početku devedesetih, čim je Slobodan postao predsednik. U vreme kad sam imala predavanja i prijem studenata, pojavljivali su se građani, sasvim nepoznati ljudi, koji su mi se obraćali za pomoć. U početku ih je bilo malo, ali vrlo brzo se njihov broj povećavao. Obraćali su mi se da im pomognem - za stan, posao, veću platu, stipendiju, državljanstvo, pravdu na sudu, lekove, prijem u bolnicu... Ono što sam zaista mogla da pomognem odmah bilo je vezano za lečenje i lekare. Imala sam drugove na Medicinskom fakultetu, mogla sam da direktno molim za pregled, za lečenje. Mogla sam tako da pomognem i za lekove.

OSTALO nisam mogla, bar ne direktno. Morala sam da molim nekoga da moli nekoga. Nekad je bilo rezultata od tih mojih molbi, nekada nije. Ali se verovatno brzo proneo glas da Mira hoće da pomogne. I onda su počeli da mi se obraćaju za sve - da se objavi knjiga, članak u novinama, da se ne pravi pumpa "Jugopetrola" ispred njegove kuće, da ne ide u vojsku, da ide u vojsku, da dobije kredit, da snimi dokumentarni film, da dete prime u obdanište u Vasinoj ulici, da dobije dozvolu za otvaranje kafića u centru Ćuprije, da ga primi Milomir Minić, da ga ne ostavi žena ....

Kada su počeli da dolaze - sa projektom za izgradnju naselja iza Batajnice, sa "naučnim" radovima u kojima su otkrili novu planetu ili novi hemijski element - skoro da sam se uplašila. Roj građana se povećavao. Kada sam dolazila na fakultet, hodnik ispred vrata mog kabineta je bio pun. Čekali su me u pauzi između dva časa na predavanjima. Posle predavanja, pre predavanja.

NAJGORE je bilo to što nisam bila zaštićena od građana ni na predavanjima. Počeli su da dolaze na časove. U početku sam videla samo poneko lice koje nije bilo studentsko, a zatim ih je bilo sve više.

Ali kada su počeli da dolaze novinari, bilo je sasvim neprilično, ružno. Jednom je, dok sam ulazila na čas, za mnom ušla ekipa neke holandske televizije sa kamerama, kablovima, tehničarima.... Njih sam izbacila. Uznemirili su studente. U pauzi su došli sa izvinjenjem. Pitala sam ih da li u njihovoj zemlji može tako da uđe na čas na fakultetu televizijska ekipa i bez pitanja snima profesora, studente, predavanja.

"Ne može", kažu.

"Pa zašto mislite da kod nas može?"

"Izvinite, to je bilo zbog vas."

Kada je formiran JUL, bio je odmah zasut zahtevima za razgovor sa mnom. Tu već nije mogao da dođe do mene ko god hoće i kad god hoće. Zato su stizala pisma. Formirali smo malu službu koja se njima bavila. Ja u njih nisam imala uvid. Tek u poneko...

... KABINET za sociologiju u kome smo bili profesor Drašković i ja bio je potreban administrativnoj službi i predloženo nam je da se preselimo u manji kabinet, takođe u prizemlju, nekoliko koraka udaljen od našeg. Nismo, naravno, imali primedbe na to. Taj je bio manji, ali je bio topliji, naš je često bio hladan, imao je samo jedan zid. Ostala tri su bila improvizacija.

Ali jednog od tih dana, sekretarica dekana me je obavestila da je doneta odluka da se kabinet za sociologiju "opremi". Kaže da je to odlučio dekan u dogovoru sa "Simpom". Nisam znala ko je bio inicijator - dekan ili "Simpo", ali ja sam bila protiv te "inicijative". I to sam rekla sekretarici da prenese dekanu. Ona hoće, ali tvrdi da je dekan rezolutan.

Svađala sam se, ali nisam uspela.

"A da li tako 'Simpo' oprema i kabinet za molekularnu biologiju, i za nebesku mehaniku?"

"Ne cepidlači", kaže dekan.

I tako, opremili su kabinet za sociologiju.

Moju kancelariju u JUL-u "Simpo" nije mogao da opremi bez moje saglasnosti. Ja sam za to bila nadležna. Na fakultetu je mogao. Moja saglasnost nije bila potrebna. Nisam bila nadležna. Nadležan je bio dekan. On je bio saglasan.

SUTRA: KRAJ BOMBARDOVANjA NA VIDIKU