Kraj bombardovanja na vidiku

ZA vreme bombardovanja, početkom meseca juna, na sednicama Štaba Jugoslovenske levice sve češće sam, kada se ujutru skupimo, videla oči uprte u mene, kako izgledam, šta ću da kažem .... Tih jutara sve se manje čekalo da se čuje šta će reći Ratko Krsmanović, Tanja Lenard i Goran Matić, a sve se više očekivala moja reakcija. Pretpostavljala sam da sa razlogom misle da ja, ipak, više znam, i da znam i ono što ne zna niko. Dolazila sam od predsednika, vrhovnog komandanta, glavne ličnosti. A ja nisam znala skoro ništa više od njih.

Jednog dana me je zvao Vuk Drašković. Zvao me je mnogo puta. Molio me je da molim Slobodana da pristane na sve. U protivnom bićemo sravnjeni sa zemljom. Pretila nam je takozvana "tepih" intervencija. Neće ostati ni kamen na kamenu od Srbije. Na prve njegove poruke nisam reagovala. Ali, pošto su se ponavljale, zvala sam, ipak, Slobodana i prenela sam mu Draškovićeve poruke. Nisam ga videla, ali sam znala kako izgleda taj osmeh uz rečenicu koju sam čula: "Kakav tepih. Koješta ...."

DRUGOG juna su došli u Beograd na sastanak kod Slobodana Marti Ahtisari i Viktor Černomirdin sa predlogom za okončanje bombardovanja. On je celo popodne proveo sa njima u Belom dvoru.

Tim predlogom je bilo predviđeno prisustvo snaga UN na Kosovu koje je trebalo da obezbede mir i bezbednost svih građana. Njihovo prisustvo je trebalo da bude na Kosovu u ograničenom vremenskom roku. Posle godinu dana je trebalo da se proceni da li je njihova uloga bila uspešna i da li je i dalje potrebna. U međuvremenu je trebalo da se jugoslovenske vojne i policijske snage povuku sa Kosova. Sporazum o realizaciji ovog predloga je trebalo da potpišu predstavnici jugoslovenskih vlasti i UN.

Slobodan je uveče zakazao sednicu sa rukovodiocima svih parlamentarnih partija. Kada smo stizali u Beli dvor videli smo ga na stepeništu kako se pozdravlja sa Ahitsarijem i Černomirdinom, upravo su odlazili i već je počelo da se smrkava. Kad sam ušla, u prostorijama biblioteke Belog dvora su već bili predstavnici svih parlamentarnih partija. Vuk Drašković mi je odmah prišao, upadljivo srdačno se pozdravio sa mnom, kao da se nismo videli poslednji put pre četiri godine. Pošto u tom sastavu niko nije znao za naše nekadašnje susrete, mislili su da je to prvi put i videla sam da su se čudili toj predoziranoj srdačnosti. Ali nisu stigli da se dugo čude.

UŠAO je Slobodan i rekao nam da moramo da promenimo lokaciju jer počinje bombardovanje, a Beli dvor je nebezbedan. Otišli smo svi u prostorije Kluba poslanika u Tolstojevoj 2.

Svi smo bili tu. Iz SPS-a - Gorica Gajević, Mirko Marjanović, možda Dragan Tomić, Milomir Minić, ne mogu da se setim. Od radikala - Vojislav Šešelj i šef poslaničkog kluba SRS Stevo Dragišić, možda još neko. Od SPO-a Vuk Drašković i možda šef poslaničkog kluba, još neko... Iz JUL-a - Ljubiša, ja i Milan Rodić, on je bio šef poslaničkog kluba JUL-a u Skupštini Srbije.

Mi smo se nekako skupili jedan do drugog i u sredini sale. Slobodan je sedeo dalje od nas, na drugom kraju. Upoznao nas je sa predlogom koji su mu doneli Ahtisari i Černomirdin i tražio je da se predstavnici partija izjasne večeras o tom predlogu. Sutra ujutru je trebao da se održe sednice rukovodstava svih parlamentarnih partija, a u 10 je zakazana sednica Skupštine Srbije, koja treba da se izjasni o predlogu.

TE VEČERI prvo su se izjasnili iz SPS-a, Gorica Gajević je u ime partije prihvatila predlog ali teška srca. Šešelj je u ime stranke odbio predlog. Rezolutno i kratko. JUL je prihvatio predlog - rezolutno i kratko. Govorio je najpre Ljubiša, a zatim i ja. Vuk Drašković je u ime SPO-a prihvatio brzo, govorio je kratko.

Šešelj ga je optužio za izdajstvo i kukavičluk. Vuk je rekao da se on slaže sa onim što je govorila Mira, da on prihvata ono što je prihvatila i ona. Šešelj je na to rekao: "Mira prihvata predlog kao patriota, ti ga prihvataš kao izdajnik." Vuk je bio uvređen, gledao je u Slobodana, očekivao je od njega pomoć. Šešelj je, kao i obično, sa onima koje ne smatra patriotima, bio grub. Ali, Slobodan nije ni prstom mrdnuo da zaštiti Draškovića, koji je u tom obračunu gore prošao.

Ja sam očekivala da će bar malo intervenisati u prilog atmosfere na sastanku, ali, videla sam da nije hteo. Kao kada dežurni nastavnik na školskom odmoru pusti dečake da se svađaju, da jedan drugom prete .....

Ja sam se u sebi molila da sastanak bude što pre gotov. Tutnjalo je iznad naših glava već satima. Ako nas otkriju, ako nas pogode, nastradaće celo državno rukovodstvo i opozicija, svi odjednom i na jednom mestu.

A SLOBODAN miran, spokojan, kao u najmirnijem danu, očekuje od svakog ko želi da kaže šta ima. Strpljivo sve sluša, sve traje satima, ne znam kako se osećaju drugi, ali ja sedim na ivici stolice. Najzad, Slobodan zaključuje, objašnjava nam sve razloge zbog kojih treba da prihvatimo taj plan. Lepo, pažljivo, veoma strpljivo. Bez ikakve temperature.

Valjda je prošlo dva sata posle ponoći kada smo počeli da ustajemo. Ja molim Ljubišu Ristića i Mirka Marjanovića da ostanu posle sastanka još neki minut sa Šešeljem i da pokušaju da ga ubede da promeni mišljenje, da prihvati i on predlog plana. Glasovi radikala, ako budu protiv, neće dovesti u pitanje odluku Skupštine, jer su tri partije koje će po svemu prihvatiti predlog plana, dovoljne za većinu, ali bi bilo dobro da odluka Skupštine bude jednoglasna.

PRIHVATAJU njih dvojica da dodatno razgovaraju sa Šešeljem, ali izgleda da sumnjaju u mogućnost da on promeni odluku. To nam potvrđuje i mladi predsednik Gradskog odbora SRS-a, Stevo Dragišić. Tvrdi da bi Šešelj mogao da bude i gori, neprijatniji u odbijanju. Ali Ljubiša i Mirko ipak ostaju. Ostali odlaze.

Sutradan ujutru, već u osam, sva rukovodstva parlamentarnih partija drže sastanke na kojima treba da se upoznaju sa predlogom plana i da se definiše stav za sednicu Skupštine.

Rano ujutru, Direkcija JUL-a se sastaje u "Klubu bardova". Direkcija JUL-a je prihvatila plan, poslanička grupa je dobila zadatak kako da glasa. To su uradila i druge tri partije.

Na sednici Skupštine Srbije u deset sati je prihvaćen većinom glasova plan koji su doneli Marti Ahtisari i Viktor Černomirdin. Protiv su bili poslanici Srpske radikalne stranke.