Levica sama sebi piše Obznanu

POSLE trinaest godina, koliko je prošlo od puča 5. oktobra sa kojim je došla marionetska vlast, prvi i logični odgovor je naravno da krivicu za ekonomske, socijalne, političke, kulturne, ukupne nacionalne, državne i teritorijalne nevolje koje su snašle SRJ snosi ta vlast.

To je, međutim, samo delimično tačno.

Krivicu, isto toliku, ako ne i veću, snosi levica u zemlji.

Levica, koja je dobila parlamentarne izbore i mogla da ima savršenu većinu u Skupštini, i da formira svoju levičarsku vladu, sa svojim, dakle, levičarskim premijerom. Teško da bi u tim okolnostima, usamljeni, desničarski i natovski Koštunica, iako predsednik države, mogao da ima neku važnu ulogu. On bi je jedva imao. Ograničavala bi je levičarska parlamentarna većina, levičarska vlada i levičarski premijer. Novi predsednik bio bi faktički sam. Lišen svake uloge, osim protokolarne.

A da nije došlo do pogrešne odluke da Slobodan Milošević godinu dana ranije ide na izbore za predsednika SRJ, 2000. godine u oktobru levica bi, osim većine u parlamentu i svoje savezne vlade, imala i svog predsednika države.

RAZLAZ u levici i pogrešna odluka da se ide na izbore za predsednika ranije, lišili su levicu svake vlasti, njenom zaslugom na vlast je došla desnica. I nije najveći problem i sva nesreća u SRJ 2000. godine što je na vlast došla desnica, već što je na vlast došla marionetska desnica.

Činjenica da su crnogorski levičari napustili levičarsku koaliciju i priključili se DOS-u nije značila da je to bila koalicija između desničarskog i marionetskog DOS-a i levičarskog i samostalnog SNP. U toj parlamentarnoj zajednici koja je kasnije formirala i zajedničku vladu, vođena je samo jedna politika. Marionetska. SNP-u ona nije smetala. Savršeno se integrisao u nju i tako će biti do kraja, odnosno dok bude postojala zajednička država.

Raskol na levici, odsustvo svake solidarnosti, međusobna malograđanska netrpeljivost, sitnosopstvenički egoizam, politička pragmatičnost najnižeg kvaliteta... to je bila slika levice u SRJ 2000. godine u jesen, kad je skup tih osobina odlučio da levica izgubi vlast, odnosno kad je skup svih tih "levičarskih" osobina doveo na vlast marionetsku desnicu.

U SRJ je na onoj strani na kojoj je trebalo da gori crveno svetlo, ugašeno ne samo crveno svetlo, već je ugašeno svako svetlo.

LEVICA se našla u tami u kakvoj nije bila ni u vreme najvećeg progona i pogroma za vreme Kraljevine, posle Prvog svetskog rata, za vreme Obznane 1920. godine.

Ovoga puta je Obznanu napisala sama sebi.

Ako su komunisti po zlu pamtili Obznanu kralja Aleksandra posle Prvog svetskog rata, levičari iz 2000. godine je po zlu trebalo da pamte sami sebe. Bar oni koji su još koliko-toliko bili levičari. Jer većina se odmah zaklela da se na levici nalazila greškom, na silu, po inerciji, a bilo ih je koji nisu krili da su to bili iz interesa.

Možda nešto i pre puča, a posle puča svakako, u našoj zemlji levice više nije bilo.

Ono što je od nje ostalo bilo je malobrojno, ogorčeno i prilično sigurno da namesto levice, koja je izdahnula ili koja je izdisala, treba da se rodi jedna nova levica.

Nova po svemu, osim, razume se, po onom što je bilo njeno primarno opredeljenje - ravnopravnost između naroda i ljudi.

MOŽDA prvo što bi bilo potrebno novoj levici jeste njeno novo organizovanje. Levica ne može da izvede ni na mikro ni na makro nivou radikalnu progresivnu i pozitivnu promenu u društvu, ako nije objedinjena. To objedinjavanje bi trebalo da se manifestuje kao pokret. Činjenica da među levičarima postoje mnoge razlike u shvatanjima, ne samo detalja, već i dubljih društvenih tema, nije razlog za deobe, već je, naprotiv, razlog za objedinjavanje mnoštva tih ideja, koje okupljene na jednom mestu čine to mesto ne samo bogatijim i jačim, već raspolažu i uslovima da vremenom nađu optimalno rešenje za budućnost.

To automatski podrazumeva i novu teoriju. Ona bi morala posle dva levičarska veka da bude zasnovana na svemu emancipatorskom iz svih oblasti stvaralaštva - filozofije, nauke, umetnosti, čak i iz oblasti religije, a svakako iz svih iskustava na levici stečenih u organizaciji države i prilikama u društvu u toku devetnaestog i dvadesetog veka.

Imajući, razume se, u vidu i celinu bića savremenog sveta.

TA NOVA teorija ne bi dovela u pitanje primarne vrednosti levice o slobodi, pravdi, ravnopravnosti... samo bi, šireći ih, integrisala u novo doba i učinila sebe sposobnom da to novo doba bude humanije, progresivnije, istorijski superiornije. Razvoj društva, biografija same levice, novo doba, stvarali su uslove za slobodnije, bogatije i samim tim korisnije prisustvo na levici.

Jedna modernija i liberalnija desnica isključila bi agresivni sukob između dve koncepcije države i društva i ne bi bila izvor straha za nedesničarski svet. Takva desnica bila je već prisutna u dvadesetom veku, naročito u njegovoj drugoj polovini, i novoj levici u tim okolnostima ne bi pretila opasnost zbog koje bi morala da manipuliše svojim izborom, lažno se predstavlja i bila prinuđena na izdaju, ne samo zbog golog života, već ni zbog dobijanja povoljnijeg kredita za kupovinu automobila, što su mnogi "levičari" i činili.

Ali, razume se, savremenom svetu preti opasnost i od desnice koja nije građanski kooperativna. Ona je globalno objedinjena, imperijalno agresivna i planetarno opasna.

OTPOR tom globalnom zlu mora da bude globalan. Da li će nosioci tog globalnog otpora biti samo levičari, ili će im se pridružiti i drugi progresivni, obrazovani i hrabri ljudi, pitanje je od velikog značaja. Ali istina je da bi primarnu ulogu u objedinjavanju snaga razuma i progresa trebalo da ima organizovan pokret univerzalnih razmera, zajedničkog razumevanja globalnih interesa i objedinjenih mera i sposobnosti da se oni ostvare.

Nije, dakle, razjedinjena levica dovela na vlast agresivnu desnicu samo u SRJ oktobra 2000. godine. Razjedinjena, neobjedinjena levica u svetu drži širom otvorena vrata agresivnom kolonijalnom imperijalizmu.

Ako ljudi ne budu slobodni i ravnopravni, ako se planeta pretvori u surovu piramidu na čijem će se vrhu nalaziti malobrojna, obesna i krvožedna manjina, a na dnu ekonomski i kulturno porobljena i bespomoćna većina, neće to biti zbog političke i tehnološke dominacije imperijalne desnice već i zbog moralne i političke inferiornosti levice.