Pun imunitet za agente CIA

UBRZO nakon 11. septembra, početkom oktobra 2001, na uobičajenoj skupštini zemalja članica NATO, SAD zahtevaju primenu petog člana severnoatlantskog sporazuma. Taj mehanizam, na koji se poziva prvi put u istoriji organizacije, predviđa da će vojni napad na jednu ili više članica, u Evropi ili Severnoj Americi, biti smatran napadom na sve članice... Svi članovi Alijanse to jednoglasno prihvataju.

Dan nakon atentata u Njujorku i Vašingtonu, NATO je već rešio da su, ako je utvrđeno da je napad izvršen iz inostranstva, uslovi za primenu Petog člana ispunjeni. To je poznato i odmah je objavljeno. Najvažnije poglavlje, koje i najviše uznemiruje, ostalo je tajno, čak i vrlo tajno. Tu tajnu ćemo sada napasti.

Otkrivamo, dakle, da su SAD potpisale čitav niz tajnih sporazuma ne samo sa zemljama NATO, već i sa nekim zemljama koje nisu članice Alijanse. To su zemlje kandidati za pristupanje Alijansi, izvesne članice "Partnerstva za mir" (saradnja između zemalja i NATO, kojem pripada i Švajcarska) i još neke druge zemlje.

GLAVNE principe u temelju ovih saradnji fiksirale su SAD i oni se mogu rezimirati u sledećim tačkama: CIA preuzima direkciju antiterorističkih operacija; ako se zahteva, države priskaču u pomoć, uglavnom posredstvom vojnih obaveštajnih službi; agenti CIA uživaju potpuni imunitet; sve što je utemeljeno ovim sporazumima NATO je podvrgao najvišem stepenu vojne tajne, primenjujući princip Need to know, što znači da samo osobe striktno potrebne za uspeh takvih operacija mogu da budu upućene u te podatke.

Nisam uspeo da saznam da li je Švajcarska zaključila takav ugovor. Nemam nikakvog dokaza za to. Ako je to bio slučaj, Savezno veće nije obavešteno: po primeni principa koji sam naveo, trebalo bi da su samo ministar odbrane i direktni izvršitelji u toku. Prema tom scenariju, saradnja sa američkim službama sprovedena je u različitim evropskim zemljama.

VELIKI broj stranih kolega bio je ubeđen da raspolažem ogromnom podrškom od švajcarske diplomatije i administracije. To nije bio slučaj, uostalom, to nisam uopšte tražio. Malo posle konferencije za štampu u Bukureštu, koja je odjeknula u svim evropskim medijima, članovi Komisije za prijem u diplomatsku službu, čiji sam bio član, pozvani su na večeru u Lorencini. Sedim pored gospođe Kalmi-Re (Calmy-Rey): nijedno od nas ne aludira na moju misiju, ni u toj prilici ni kasnije. Uopšte se ne žalim na nju. To je ipak pomalo čudno kad pomislim koliko je ministara drugih zemalja kontaktiralo sa mnom, želeći da se raspitaju da li su njihove zemlje umešane i da li bi oni mogli da mi budu od koristi.

Sve članice Saveta Evrope dobile su od mene upitnik. Neke vlade nisu odgovorile, druge su bile neodređene, a neke su otvoreno lagale, što će činjenice kasnije i pokazati. Što se Švajcarske tiče, nije neinteresantno podsetiti na ono što sam napisao u izveštaj u junu 2007.

VODEĆI računa da budem nepristrasan, spomenuću između ostalih i svoju zemlju, Švajcarsku. Kao što ćemo videti u nastavku, izvestan broj aviona koji su navedeni kao sumnjivi i kao predmeti upitnika upućeni državama, sleteli su u Ženevu (i u Cirih, što su kasnije dokazala istraživanja Amnesty International.. J. Nekoliko meseci SAD nisu odgovorile na zahteve za objašnjenjima koje su im uputile švajcarske vlasti.

Nekoliko sati pre isteka godišnje autorizacije nadletanja švajcarske teritorije za avione američke administracije, jedan američki funkcioner je navodno verbalno uverio predstavnika švajcarske ambasade u Vašingtonu da su SAD ispoštovale suverenitet Švajcarske i da nisu transportovale zatvorenike preko švajcarskog vazdušnog prostora, ponavljajući izjavu gospođe Rajs u Briselu od 5. decembra 2005.

ZAKASNELA je to i nepouzdana izjava, ukoliko se razmotre utvrđene činjenice: sudske vlasti su uspele da dokažu, zahvaljujući nizu veoma ubedljivih elemenata, da je Abu Omar, otet u Milanu 17. februara 2003, istog dana prebačen avionom iz baze "Avijano" u bazu "Ramštajn" u Nemačkoj, prolazeći švajcarskim vazdušnim prostorom, a taj let su potvrdili kontrolori švajcarskog neba. Italijanska istraga pokazuje, pored toga, da je šef milanske operacije boravio u Švajcarskoj.

Švajcarska vlada je otvoreno ignorisala ove činjenice - koje su ipak precizne i očigledno veoma ozbiljne - i zadovoljila se neodređenim i neformalnim odgovorom jednog funkcionera. Vlada je zauzela formalnu poziciju tvrdeći da ne raspolaže dokazima i da bi se u međunarodnom pravu trebalo oslanjati na princip poverenja. Navodno su želeli da obnove autorizaciju preletanja, što su i požurili da obave ne postavljajući nikakva druga pitanja.

PODSETIMO ipak da je Javno tužilaštvo Konfederacije otvorilo preliminarnu istragu da utvrdi da li je, u slučaju "Abu Omar", došlo do prekršaja koji se tiču švajcarske jurisdikcije. Vojna pravda, sa druge strane, vodi istragu da bi identifikovala i kaznila počinioca ili počinioce curenja podataka koje je omogućilo objavljivanje egipatskog faksa u januaru, koji su presrele obaveštajne službe.

Novinari koji su objavili vest takođe su gonjeni, na bazi normi, čija je kompatibilnost sa principima slobode štampe više nego sumnjiva. Jedno nedavno otkriće pothranjuje kritike vlasti, koje se optužuju za servilnost Amerikancima: prema vestima iz štampe, zasnovanim na navodno dobro informisanim izvorima, švajcarske vlasti su svesno odbile da izvrše međunarodni nalog za hapšenje koji je izdala italijanska pravda nakon otmice Abu Omara u Milanu u februaru 2003.

ŠEF komandosa Robert Ledi (Robert Lady), koji je tada predstavnik CIA u Milanu sa titulom i statusom američkog konzula, a za kojim je tragala policija, još je nedavno boravio u Ženevi. Prema primljenim instrukcijama, policija se ograničila na to da ga samo diskretno nadzire.

Švajcarska je odgovorila da su samo tri aviona američke administracije sa specijalnim privilegijama sletela u Ženevu u spomenutom periodu. Amnesti internašnal je požurio da doda da je bilo sletanja i u Cirihu. Zapravo, na kraju smo otkrili da je više od četrdeset sletanja obavljeno u Švajcarskoj. Čak i u Sionu (i to ne za vreme skijaške sezone).