Američka strategija pokoravanja

NAVRŠILO se 19 godina od jednog proročanskog pisma značajnog za razumevanje politike SAD prema Srbiji, ali i prema Rusiji, Evropi i svetu uopšte. Prolazile su godine, nizali se ratovi voljnih i nevoljnih, raspravljano je o teorijama zavera i kraja istorije, smenjivani su lideri i vlade, otvarale su se i krize i perspektive, a tekst od nepune dve stranice je ostao i svedočanstvo i aktuelno predskazanje. Reč je o pismu poznatog nemačkog političara, poslanika Bundestaga (CDU), državnog podsekretara za odbranu, potpredsednika Parlamentarne skupštine OEBS-a Vilija Vimera, upućenom nemačkom kancelaru Gerhardu Šrederu maja 2000. godine. Voljom autora, pismo je postalo javni dokumenat 2005. godine.

Da bi bilo jasnije o kakvom se dokumentu radi, evo njegovog integralnog teksta u prevodu na srpski jezik:

"BERLIN, dana 2. maj 2000.

Veoma cenjeni gospodine kancelaru,

Krajem protekle nedelje bio sam u prilici da u slovačkom glavnom gradu Bratislavi prisustvujem Konferenciji, koju su zajednički organizovali Ministarstvo inostranih poslova SAD i Spoljnopolitički institut Republikanske stranke. Glavne teme skupa bile su Balkan i proširenje NATO-a.

Konferenciji su prisustvovali visoki politički predstavnici, na što ukazuje prisustvo velikog broja predsednika vlada, kao i ministara inostranih poslova i ministara odbrane iz tog regiona. Među brojnim važnim tačkama, o kojima se raspravljalo, neke od tema zaslužuju da se naročito istaknu:

Organizatori Konferencije su zahtevali da se u krugu savezničkih država što je moguće brže izvrši međunarodno priznanje nezavisne države Kosovo.

Organizatori su saopštili da se SR Jugoslavija nalazi izvan svakog pravnog poretka, a pre svega, izvan Završnog dokumenta iz Helsinkija.

Evropski pravni poredak predstavlja smetnju za sprovođenje planova NATO-a. U tom smislu, za primenu i u Evropi, znatno je pogodniji američki pravni poredak.

Rat protiv SR Jugoslavije vođen je da bi se ispravila pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz doba Drugog svetskog rata. Zbog toga se iz strateških razloga tamo moraju stacionirati američki vojnici, te da se tako nadoknadi ono što je propušteno 1945. godine.

Evropski saveznici su učestvovali u ratu protiv Jugoslavije da bi, defakto, prevazišli prepreku i dilemu, nastalu posle usvajanja "Koncepta nove strategije" Alijanse, u aprilu 1999. godine, odnosno nastojanjem Evropljana da se prethodno dobije mandat UN ili KEBS-a.

Ne umanjujući važnost naknadne legalističke interpretacije Evropljana, da je, naime, kod širenja zadataka NATO-a preko granica zakonski dogovorenog područja u ratu protiv Jugoslavije, bila reč samo o izuzetku, ipak je jasno da je u pitanju presedan, na koji se u svako doba svako može pozvati, i tako će mnogi ubuduće i da postupaju.

Valjalo bi da se prilikom sadašnjeg širenja NATO-a ponovo uspostavi teritorijalna situacija od Baltičkog mora do Anadolije, kakva je postojala u vreme Rimskog carstva, kad je ono bilo na vrhuncu moći i zauzimalo najveće teritorijalno prostranstvo.

Zbog toga Poljska mora da bude okružena sa severa i sa juga demokratskim državama kao susedima, a Rumunija i Bugarska da obezbede kopnenu vezu sa Turskom. Srbija (verovatno zbog obezbeđivanja nesmetanog vojnog prisustva SAD) trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja.

Severno od Poljske treba da se ostvari potpuna kontrola nad prilazima Sankt Peterburga Baltičkom moru.

U svakom procesu, pravu naroda na samoopredeljenje treba dati prednost nad svim drugim odredbama ili pravilima međunarodnog prava.

Tvrdnja da je NATO prilikom napada na SR Jugoslaviju prekršio sva međunarodna pravila, a naročito sve odgovarajuće odredbe međunarodnog prava - nije osporavana.

Posle ove konferencije, na kojoj se raspravljalo veoma slobodno i otvoreno, ne može da se izbegne važnost i dalekosežnost njenih ocena, naročito kada se ima na umu visok i kompetentan sastav učesnika i organizatora.

Američka strana, izgleda, svesna je i spremna da u Globalnom okviru, zbog ostvarivanja svojih ciljeva, potkopa i ukine međunarodni pravni poredak, koji je nastao kao rezultat Drugog svetskog rata u prošlom veku. Sila ima da stoji iznad prava. Tamo gde međunarodno pravo stoji na putu, treba ga ukloniti.

Kada je sličnu sudbinu doživelo "Društvo naroda", Drugi svetski rat nije više bio daleko. Način razmišljanja, koji vodi računa samo o sopstvenim interesima, može da se nazove samo totalitarnim.

S prijateljskim pozdravom, Vili Vimer

Šta reći o ovoj konferenciji i pismu Vilija Vimera 15 godina kasnije?

KONFERENCIJA u Bratislavi održana je na inicijativu američke strane (administracije), i to 10 meseci nakon okončanja agresije NATO-a protiv Srbije (SRJ). Iz sadržine pisma jasno se vidi povezanost globalnih tema o kojima se raspravljalo, agresije NATO-a i Kosova n Metohije. Jednako se vidi američki stav da je agresija NATO-a izvršena kao sastavni deo globalne strategije SAD radi:

1. Trajnog raspoređivanja američkih vojnika na Balkanu ("Bondstil", četiri nove baze u Bugarskoj, četiri nove baze u Rumuniji) kao faze u ostvarivanju politike širenja prema ruskim granicama;

2. Obavezivanja evropskih saveznika (uključujući tadašnje kandidate za članstvo u NATO-u) da slede strategiju SAD širenja na istok;

3. Legalizovanje, u krugu saveznika, agresije protiv Srbije (SRJ) kao presedana za vojne intervencije, bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN;

4. Potkopavanja vrednosti međunarodnog prava, pa i čitavog međunarodnog pravnog poretka uspostavljenog na rezultatima Drugog svetskog rata; Izolovanja Rusije od EU i EU od Rusije uspostavljanjem odgovarajuće "prostorne situacije" od Baltika do Anadolije.

ZA SRBIJU su posebno važna četiri stava: prvi, da su američki predstavnici pre tačno 19 godina zahtevali od svojih saveznika hitno priznavanje Kosova (i Metohije) kao nezavisne države. Drugi, da se SR Jugoslavija nalazi "izvan svakog pravnog poretka" (treba je ukinuti, prim. aut.). Treći, da je cilj agresije bio ispravljanje greške Ajzenhauera iz Drugog svetskog rata, a ne neka zaštita Albanaca od "masovnog kršenja" ljudskih prava. I četvrti, da Srbiju treba trajno držati izvan evropskog razvoja.

Gde smo danas, 19 godina kasnije?

NATO se proširio na istok i jugoistok i praktično izašao na granice Rusije. Od 17 članica, koliko ih je imao u vreme agresije na Jugoslaviju 1999, sada ih ima 28. U periodu od deceniju i po izgrađeno je toliko mnogo novih vojnih baza SAD i NATO da ih je danas mnogo više nego što ih je bilo u vreme najintenzivnijeg Hladnog rata. Militarizacija se ne ogleda samo u povećanju broja stranih vojnih baza, gomilanju najmodernijih oružja i vojne opreme, pa ni u intenzivnom povećanju budžetskih izdataka. Na samitu NATO-a u Velsu prihvaćen je stav o nužnosti povećanja vojnih izdataka svake zemlje članice. Vojni prilazi, interesi i metode zahvatili su procese političkog odlučivanja, medije, nauku, obrazovanje. Najpre SAD, a potom i neke druge moćnije članice NATO-a, same su sebe ovlastile da svaku tačku na planeti mogu, po sopstvenom nahođenju, proglasiti tačkom gde su ugroženi njihovi nacionalni interesi i, shodno tome, da mogu vojno intervenisati radi njihove zaštite.