Predosećaj da se sprema ubistvo

MARSELj je treptao u opštem veselju, okićen zastavama, trikolorima istih boja: plava, bela i crvena. Poređane vodoravno, boje obeležavaju jugoslovensku trobojnicu, a iste boje samo uspravno stavljene, to je francuska trikolorka. Njima su, ne samo ulice u centru grada, već i predgrađa bila ukrašena. Bio je to dan radosti u tipično mediteranskom raspoloženju, svi su bili razdragani. Restorane na glavnoj marseljskoj saobraćajnici, na Aveniji Kanabijer, i po okolnim ulicama ispunila je bučna i razdragana masa naroda. A duž celog predviđenog kraljevog puta: od Stare luke do Spomenika ratnicima sa Solunskog fronta, prozori i balkoni ispunjeni su grozdovima ljudi, žena, dece - beležio je Simon Misirlić, dopisnik "Ilustrasiona" iz Beograda.

Na "Belgijskom keju", gde je podignut veliki ponton, dominiraju francuska i jugoslovenska zastava koje vijori blagi maestral. Improvizovani splav, napravljen u obliku bine za najsvečanije prilike, bio je sav u zelenilu, prekriven crvenim tepisima. Sa leve i desne strane bile su ukotvljene podmornice "Nautilus" i "Ribi". Među brojnim zvanicama, Luj Bartu je na centralnom mestu ovog "odbora" za svečani doček. Pored njega nalaze se zvanični izaslanici predsednika Republike Francuske Lebrena, general Žuber i potpukovnik Bertuar. Prisutne Jugoslovene predvodi poslanik Miroslav Spalajković. Tu su i druge zvanice.

Na bini, podno keja, nema ministra mornarice Žaka Pijetrija, admirala Dibua Oldehkala i maršala Dvora generala Dimitrijevića. Oni su jahtom krenuli u susret "Dubrovnika" da na samom brodu požele dobrodošlicu kralju i da sa istom jahtom pristanu kod pontona.

KRALj silazi sa palube razarača u jahtu i kreću ka obali. Pukovnik Milorad Radović, kraljev ađutant, koji je u tom trenutku najbliži mestu događaja, ostavio je najautentičnije svedočenje. U njegovom izveštaju piše: "U 16.10, jahta je stigla na splav 'Belgijski kej', gde je bila podignuta tribina. Kralj je lako izašao iz jahte stepenicama na tribinu, gde ga je prvo pozdravio ministar Bartu, zatim ostali francuski i naši velikodostojnici građanskog i vojnog reda.

"Među ostalima, zapazio sam francuskog poslanika u Beogradu g. Nažijera, francuskog vojnog izaslanika u Beogradu potpukovnika Betuara, našeg poslanika u Parizu g. dr Spalajkovića... Potom je kralj obišao počasnu četu s muzikom, koja je bila postrojena frontom ka tribini. Muzika je intonirala našu himnu. Po pozdravu čete, kralj je sa ministrom Bartuom i generalom Žoržom ušao u auto marke 'delaž'. (Izveštaji upravnika Dvora, pukovnika Jovana Pavlovića, kraljevog ađutanta, pukovnika Milorada Radovića, kao i kapetana broda Koste Grubišića, nalaze se u Arhivu Jugoslavije, u dvorskoj arhivi, o "Marseljskom atentatu".)

"PRISUTNI su burnim ovacijama pozdravljali kralja koji je ozbiljno gledao oko sebe, s naporom se bledo osmehivao. To nije bio uobičajeni Aleksandrov osmeh. Da li je kraljev pogled, kojim je obuhvatao ljude na dočeku, već ukazivao na predosećaj opasnosti? Odavno je Aleksandar osećao da je njegov život ugrožen, samo jedna nemarnost u obezbeđenju može po njega biti kobna! Hoće li se to dogoditi odmah?"

Da li je kralj naslućivao šta mu se sprema? Iz mnogobrojnih izveštaja znao je da mu se neprestano radi o glavi. Često je govorio: "Misli li ko da nisam svestan opasnosti kojima se izlažem? Ja znam da mogu da poginem. To može da bude nesreća za mene i za moju porodicu, ali to nije važno. Ja nisam na čelu države da sedim skrštenih ruku i vodim računa o svome životu. Kralj mora da izvršuje zadatke."

ALEKSANDAR je poodavno imao predosećaj da mu se sprema ubistvo. Divizijski general Dragutin Milutinović, koji je desetak godina služio na dvoru, napisao je da je kralj imao nekakav predosećaj o svojoj sudbini i budućnosti. Jednom prilikom, vozeći se ka Topčiderskom brdu upitao je generala koji se nalazio u njegovoj pratnji: "Jelte, generale, kad bi ispao neko desno ili levo od nas, pa potegao revolver (dum-dum) ili bombu na nas, jelte da bi to bila najlakša, najbolja, a i najbrža smrt?" (Svoje uspomene, koje se odnose na desetogodišinju službu na dvoru, general Milutinović je napisao u novembru 1936. godine. Rukopis se nalazi u Arhivu SANU.)

Na "Belgijskom keju" u Marselju stajala je kolona luksuznih vozila. Za kralja i njegovog domaćina ministra Bartua, umesto zatvorenog automobila, bio je spremljen otvoreni "delaž" tipa "lavdau", sa otvorenim krovom čija je zadnja strana bila spuštena. Inače, ovaj auto bio je zatvorenog tipa sa dvoja bočnih vrata i posebnim odeljenjem za šofera, pregrađenim staklom.

Ljudi iz kraljeve pratnje bili su šokirani kada su shvatili da je ovo vozilo do tada zapravo služilo kao taksi i da je imalo široku papučicu, a dobro je bilo poznato da je upravo u Francuskoj bilo zabranjeno korišćenje vozila sa takvim papučicama za najviše državnike zato što je jednom prilikom usred Pariza ubijen poznati političar, kada je ubica uskočio baš na takvu papučicu i izvršio zločin. Njihovo zaprepašćenje je dostiglo vrhunac kada su videli da je kralj trebalo da se vozi automobilom u kome se volan nalazio s desne strane. To je značilo da će Aleksandar sedeti iza vozača, a ne iza oficira iz bezbednosti. Bilo je jasno da, ako atentator priđe vozilu s desne strane, nema ko da interveniše i spreči ga u nameri da puca. Sve promene protokola o dočeku: uklanjanje 12 moticiklista, otvoreni automobil, detalj sa volanom na desnoj strani, govori da to uopšte nije bilo slučajno.