Novi poredak menja istoriju

OSIM svakojakog ridanja, otvorene propagande, beskonačnog ponavljanja najbesmislenijih podataka iz nacističkih novina na ruskom jeziku, postoje, naravno, i normalna istraživanja vojnih istoričara. "Hrana, stočna hrana i druge stvari." Ako se ne čita pažljivo, ispada da, ukoliko si odasuo malo od svog ovsa nemačkom konju - gotovo, odmah si narodni neprijatelj. Međutim, zapravo se to "izvršavanje naređenja nemačke administracije" - nije odnosilo na seljake koji su pred uperenim automatima davali svoje, nego na pripadnike kaznenih organizacija koji su se bavili "prikupljanjem", odnosno rekvizicijom, konfiskacijom tuđeg. Nasilno otimanje namirnica svojima, Rusima, da bi one bile date tuđincima, Nemcima, značilo je osuditi svoje na smrt od gladi tokom zime. Zar to nije zločin?

Polovinom rata veliki deo okupiranih teritorija je bio oslobođen. Isplivale su na površinu činjenice o monstruoznim zločinima nacista. Devetnaestog aprila 1943. Prezidijum Vrhovnog sovjeta SSSR-a je izdao novi ukaz, prema kojem su za ratne zločine bili nadležni vojno-poljski sudovi. Pritom se nije pravila razlika između okupatora i izdajnika.

1.PREDVIĐENO je da nemački, italijanski, rumunski, mađarski, finski fašistički zločinci, krivi za ubistva i mučenje civilnog stanovništva i zarobljenih crvenoarmejaca, kao i špijuni i izdajnici domovine među sovjetskim građanima, budu osuđeni na smrt vešanjem.

2. Pomagači iz redova lokalnog stanovništva krivi za pomaganje zločincima u vršenju odmazde i nasilja nad civilnim stanovništvom i zarobljenim crvenoarmejcima, biće kažnjeni slanjem na robiju i prinudni rad u trajanju od 15 do 20 godina.

3. Sa presudama vojno-poljskih sudova pri divizijama obavestiti komandira divizije i izvršavati ih bez odlaganja.

Čak i kada su 10 godina posle rata amnestirani "sovjetski građani koji su tokom Velikog otadžbinskog rata 1941-1945.godine, zbog kukavičluka ili pomanjkanja svesti bili uvučeni u saradnju sa okupatorima", amnestija se nije odnosila na one "koji su kao izvršioci osuđeni za ubistva i mučenja sovjetskih građana".

I to je, složićete se, bilo pravedno.

GENERAL M.A.Garejev govori o 200.000 pomagača, od kojih je u hitlerovskim oružanim formacijama služilo više od 100.000. L. Rjepin istraživao je dokumenta vojnog arhiva u Potsdamu (Nemačka). Došao je do otkrića da je u nemačku armiju stupilo 180.000 sovjetskih građana, polovina od toga - kao vojnici:

Ruska oslobodilačka armija (ROA), generala Vlasova - 50.000.

Ruska oslobodilačka narodna armija (RONA), Kaminskog - 20.000.

Policajci - približno 60.000-70.000.

Kozačka vojska - 70.000.

Prema najnovijim nemačkim podacima, broj policajaca se podudara: početkom 1943. godine 60.000-70.000. Plus "istočni (nacionalni) bataljoni" - 80.000.

GENERALNO uzev, podaci se ne slažu, ali su oni ipak pet do sedam puta manji od onog ritualno-virtuelnog "milion naoružanih Rusa za Hitlera".

Ali, da budemo pošteni sami pred sobom, pretpostavljam kako je došlo do toga. Postojale su još i "specijalne jedinice Vermahta" - 400.000-500.000 ljudi. "Specijalne jedinice" - zvuči zastrašujuće. Njih su drugačije zvali "dobrovoljnim pomagačima". Jednako gadno: gadovi dobrovoljno došli da pomažu u paljenju, ubijanju, silovanju... Natural born killers - ubice po rođenju.

Od njih ćemo i početi. Samo da najpre definišemo zbog čega su nama važni ovi brojevi. Zašto je važno koliko je bilo izdajnika, pomagača, kolaboracionista, onih koji su po zovu srca ili suočeni sa strahom od smrti počeli da sarađuju s hitlerovcima?

POSTAVLjA se pitanje kakav je to otadžbinski, narodni i sveti rat ako se polovina našeg naroda borila na protivničkoj strani. To pitanje se već pojavljuje u radovima pojedinih istoričara. Ubrzo posle istoričara, postaviće ga novinari, a onda i najšira javnost.

Jasno je zašto to rade drugovi naučnici, docenti s doktoratima. Svako bi da ostavi svoj trag u nauci. A otvaranjem arhiva zaista je isplivala gomila dokumenata upravo o kolaboracionistima. Kreiraj, izmišljaj, pokušavaj. Često - zahvaljujući zapadnim grantovima. Preimenovati rat - zar to ne bi bio trag u nauci? Pa još uz vrlo rafiniran i blag izgovor - "da se spere blato" s imena onih koji su se borili protiv komunizma. Pa makar i na Hitlerovoj strani.

PRATIMO logičan sled. Ako je pola zemlje bilo među Hitlerovim saveznicima, nameće se pitanje s kime je Nemačka uopšte ratovala. Pa s demokratijama na Zapadu, i još - sticajem okolnosti - sa staljinističkim režimom na Istoku. Sticajem okolnosti - jer je on bio blizak Hitleru po svim parametrima, treba se samo prisetiti predratnog prijateljstva. A uz to je i pola Rusije svim srcem bilo za Hitlera.

Pedeset hiljada vlasovaca - ako poverujemo u to da su oni zaista postojali i da nisu bili nekakva virtuelna vojska poput vojnika iz Zvezdanih ratova - to je ništa u poređenju sa 34,5 miliona sovjetskih vojnika koji su učestvovali u ratu.

To čak nije ni kap vode u moru. To je zrnce vodene prašine.

Pedeset hiljada - i 34 miliona i 500 hiljada. Jedan vlasovac na sedam četa regularne armije.

KADA bise napravilo poređenje s milion (!)partizana - pri čemu nije moglo biti mnogo partizana po opredeljenju. U šumi se nisu baš mogli najesti hleba. Profesionalni diverzanti i obaveštajci, oni koji su bili u okruženju, odsečeni od svojih, begunci iz ratnog zarobljeništva, narodni osvetnici koji su ne baš lagodan, ali svakako bezopasan život pod Nemcima menjali za smrtno opasno skitanje po Brjanskim šumama i močvarama Poljesja.

A njih je svejedno bilo - više od milion.

U tom kontekstu 20.000 kaminaca - čak i pod pretpostavkom da su posle prinudne mobilizacije pod uperenim cevima esesovaca, brjanski i orlovski seljaci svi kao jedan prihvatili nacističke ideje - to je brojka koja se prosto može ignorisati. To čak nije ni na nivou statističke greške.

SEDAMDESET hiljada kozaka - čak i ako ih je bilo 70.000 - otprilike je sličan galimatijas. Pri tome kozačke jedinice Nemci čak nisu ni slali na front, nego su ih koristili kao pomoćne i kaznene. Prva veća kozačka vojna formacija Fon Panvica nije formirana ni na Donu, ni u Kubanji, nego u Poljskoj. Nemačka komanda je odugovlačila sa slanjem Prve kozačke divizije na Istočni front, pa je naposletku ipak odlučila da ne izaziva sudbinu (narodski rečeno, da ne čačka mečku) - te je ona upućena na Balkan.

Osim nabrojanih, drugih naoružanih Rusa u hitlerovoj armiji i nije bilo. Kada se sve sabere i oduzme, ispada da ruskih vojnih jedinica u nemačkoj armiji uopšte nije ni bilo. Ako se pod vojnim podrazumevaju jedinice koje su se na frontu borile protiv regularne sovjetske armije.

RUSIJA I ZAPAD PRIRODNI SUPARNICI

PREISPITIVANjE rezultata i posledica rata jeste automatsko preispitivanje uspostavljenog poretka poznatog nam sveta. Apsolutno nisam sklon da verujem da se ovde radi o nekakvoj zaveri protiv naše zemlje. Ali takva je logika savremene real politik. Rusija je za Zapad oduvek bila i biće prirodni suparnik, konkurencija, a u određenim okolnostima, verovatno i neprijatelj. Konkurenta treba uništiti, inače će pre ili kasnije on to učiniti tebi. A čitav svet živi kao i pre, oslanjajući se na rezultate Drugog svetskog rata i na odluke koje su doneli pobednici krajem tog rata i odmah posle njega.