Molitva između ambisa i nebesa

PUTOVANjE na Atos često nije idilično. Putnika umaraju duga vožnja, gužve na granicama, biletarnicama, saputnici, pa i odnos prema poklonicima u nekim manastirima. Ponekad me je obuzimala mrzovolja zbog takvih problema na putovanjima i ubeđivao sam sebe da više nema razloga da odlazim na Svetu Goru.

Posle izvesnog vremena, ponovo se javljala nezadrživa želja da se vratim na Atos, koji nije hteo da me ostavi na miru. Kada sam stazama koje nisam poznavao stizao do ciljeva kojima sam stremio, padala mi je na um biblijska izreka: "Ko traži, naći će. Ko kuca, otvoriće mu se". Često sam se pitao zašto se vraćam Atosu, koji sam već najvećim delom prepešačio. Bio sam i u svim svetogorskim manastirima i uverio se da su nemanjićki u Starom Rasu lepši, ili bar u meni bude dublje emocije. Popeo sam se nekoliko puta na vrh Atosa, i trebalo bi da mi je već dosadilo. Ali nije. O čemu je onda reč?

ODGOVOR mi je dao srpski monah iz okrutne Unutrašnje Karulje, staništa podvižnika na vertikalnoj litici iznad mora. Upitao me je zašto dolazim na Svetu Goru, naizgled nezainteresovano. Bilo je više nego očigledno da nisam skrušeni bogomoljac.

- Vi imate monaško poslušanje, a ja svoje, da svedočim o ovom vremenu i ljudima u njemu - odgovorio sam.

Otac Makarije se nasmejao.

- Vešto izvrdavaš. Ovde si jer si prizvan. To prizvanje ni sam ne razumeš, ali mu veruješ i pratiš ga. To je dobro - rekao mi je.

Svaki put kada bih se vratio u spoljni svet, utisci i doživljaji su popunjavali praznine u slici Svete Gore. Otkrio sam mnogo gotovo izbrisanih srpskih likova koji su nekad bili značajni za ceo pravoslavni svet, zaboravljene zadužbinare, plemiće prosvetitelje i monahe koji su život posvetili održavanju žara srpske pismenosti, jezika i nacionalnosti u vekovima osmanskog mraka i biblijskog egzodusa Srba iz matice.

PRAVI duh starog pokloništva, ko želi da oseti, na Svetu Goru bi trebalo da krene u pešačko hodočašće, od manastira do manastira. Pešačke pokloničke grupe su čovečanstvo u malom, sa svim lepim i ružnim osobinama. Neki posle prvog većeg napora malodušno odustanu od hodočašća. Ima i onih koji posrću od napora, a onda naprosto polete od neke tajanstvene snage koja nabuja u njima.

Neki očekuju da na Atosu pronađu svece, pa se razočaraju, jer su monasi samo ljudi. Neki su sablažnjeni utiskom da je isuviše modernog sveta stiglo na Atos. Svako Svetu Goru doživljava na svoj način. Posle nekoliko poseta nije teško shvatiti da je uvek bilo tako. Carevi i kraljevi su dizali monumentalne crkve i manastire veličajući svoju zemaljsku silu, a skromni monasi su tražili Božju svetlost i milost. Najveće otkriće i preobražaj na Svetoj Gori donosi spoznaja da svaki čovek svoj Atos nosi u sebi.

DUGU istoriju Svete Gore, opisivanu na milionima strana knjiga, moguće je razumeti tokom samo nekoliko minuta posmatranja sutona sa visova Svetogorske pustinje gde su tihovali prvi monasi. To su opasna mesta na ivicama litica. Sa njih jak vetar lako može da baci čoveka u ponor, gde se u strahotnoj dubini lome beskrajni nizovi belih kresti talasa Egeja. Kada pogled sa hipnotičkog ambisa skrene unazad, ka grebenu Atosa, ukazuje se drugi niz talasa, nebeskih, od gustih oblaka iz kojih često dopire potmula grmljavina. Oni kao tamna lavina jure niz litice, ali kada stignu do linije manastira i skitova, raspršuju se na njima u pramičke magle. Kao što se morski talasi razbijaju na hridima u milijarde kapljica. I tako u beskonačnost. Od kada je sveta i Atosa.

Strepnja i nesigurnost su sećanja koja preplavljuju posetioca kada dođe na mesta tihovanja iznad ambisa, s planinskom olujom za leđima. Međutim, kada prođe prvi strah, um se čudesno smiruje, a čula se izoštravaju i bistre u doživljaju beskrajno mnogo boja, mirisa, zvukova. Na ivici smrti život se oseća u neverovatnoj bujnosti. Mešaju se osećaj malenkosti čoveka u surovoj divljini i osećaj svrhe i važnosti istog slabog ljudskog bića koga i na takvim mestima čuva neka dobroćudna viša sila.

NA SVETU Goru Atonsku sam prvi put pošao s planinarskim vodičem Draganom Pavlovićem, s kojim je svako putovanje avantura. Baš kao što on voli da kaže novim članovima grupe: "Braćo, ovo nije obično planinarenje, ovo je hodočašće i čekaju nas iskušenja. Ne odustajte, šta god da se desi. Tek kada se vratite kući shvatićete gde ste bili i poželećete da se vratite." Pokazalo se da je u pravu.

Drugi put, a i svaki sledeći, najboljeg svetogorskog putovođu sam nosio u rancu. Taj vodič bez premca je knjiga Dimitrija Avramovića "Sveta Gora sa strane vere, hudožestva i povestnice", remek-delo koje daje neverovatno preciznu i celovitu sliku mikrosveta na Atosu, gde je autor proveo celu 1846. godinu. Nema reči koje bi opisale njegov entuzijazam, inteligenciju i snalažljivost da zaviri u tajne njihovih riznica i arhiva, što je i danas više nego teško. On je napravio prvo i jedino ikad napisano zbirno svedočanstvo o srpskoj baštini na Svetoj Gori. Veliko je pitanje da li je takav podvig moguće ponovo izvesti, jer je Sveta Gora oduvek bila poligon dokazivanja civilizacijske nadmoći pravoslavnih država koje su tu imale manastire.

TUŽNI rezultat tog nadmetanja su uništenje, krađa i preprodaja ogromnog broja srpskih knjiga kojih je bilo u mnogim manastirima. Zahvaljujući Avramoviću bar znamo da su postojale. On je bio i prvi srpski istraživač koji je prepisao i publikovao deo povelja srpskih vladara i plemića koji su bili najvažniji ktitori i zaštitnici Atosa od 13. do 16. veka. Tada je Srbija bila jedina ekonomski i vojno moćna pravoslavna zemlja koja je mogla da daje dovoljno monaha i novca i spase manastire od gašenja.

Knjiga koju je 1847. objavio Dimitrije Avramović uverila je tadašnje Srbe da Hilandar zaista postoji, da on nije samo mit u narodnom predanju koje ga je posle vekova nepostojanja Srbije smestilo u vilinski svet i nazvalo "Bijel Vilindar usred Gore Svete". Iako je u stvari šaren i na kraju Atosa. Avramovićev putopis probudio je interesovanje i srpske javnosti i svetske nauke za Nemanjinu i Savinu zadužbinu, čime ju je spasao.

SUTRA: KAKO JE ATOS POSTAO BOGORODIČIN VRT