Kako je Atos postao Bogorodičin vrt

VRH Svete Gore Aton je ogromna piramida od belog mermera, veoma otporna na eroziju, večno ista i sjajna, kao nebeski svet.

Oko njega se sudaraju vazdušne struje sa istočne strane, sa otvorenog Egejskog mora i iz Svetogorskog zaliva sa zapadne strane, stvarajući mase oblaka koji najčešće obavijaju glavu svete planine i vetrove koji dostižu orkansku snagu.

Kada podivljaju, oni čupaju iz korena visoke borove kao da su vlati trave i razbacuju ih kao paperje. Teško je opisati osećanje užasa i praiskonskog straha koji obuzima sićušno ljudsko biće dok prolazi kroz hektare pustoši pod vrhom Atosa posle takve oluje. Kada se zmije vazdušnih struja izuvijaju i isprepliću oko litica Atosa, tada more oko njega proključa i zastrašujućom snagom baca kao orahove ljuske sve što plovi u blizini.

PO legendi, jedna takva svetogorska bura je zadesila brod kojim su Bogorodica i sveti apostol Jovan nakon Hristovog vaskrsenja krenuli na Kipar u posetu vaskrslom Lazaru iz Vitanije, koji je tamo bio episkop. Nevreme je odvuklo i nasukalo brod na sredinu istočne obale Atosa. Tu se, na blagom uzvišenju iznad morske obale, u amfiteatru među planinskim obroncima s kojih se slivaju bistri potoci, nalazio gradić Kleonai s čuvenim Apolonovim svetilištem.

Kada je Bogorodica stupila na tlo, kazuje predanje, svi paganski kipovi i hramovi su se od siline duha Božjeg zaljuljali i srušili, uključujući i Zevsov hram na vrhu Aton, koji je nestao u blesku i grmljavini.

"Videvši u ovome proviđenje Božje, paganski narod primi veru Hristovu, a na mestu paganskog hrama podigoše drveni hrišćanski manastir", navode hrišćanski pisci.

PO SVETOGORSKOM predanju, Bogorodici se Atos toliko dopao da je molila svog sina da joj daruje poluostrvo za njen vrt pobožnosti i molitve. On joj je uslišio želju i Atos je postao Sveta Gora u kojoj su se nastanili monasi. Prvi među njima su bili pustinjaci koji su kao prebivališta koristili pećine ili su pravili trošne kolibe u divljini, ne mareći ni za šta materijalno i ne ostavljajući monumentalne građevine koje bi svedočile o tom dobu. Ostalo je samo predanje, žilavo kao makija i opojno kao miris cveća koje raste iz kamena Svetogorske pustinje, oblasti na krajnjem jugozapadu poluostrva gde su živeli prvi isposnici - tihovatelji, isihasti.

Danas na istom mestu obitavaju poslednji usamljenici ove vrste, ćutljivi podvižnici koji neprestano ponavljaju molitvu srca "Gospode pomiluj", usklađenu s ritmičnim disanjem, da bi došli u stanje u kome će osetiti "nestvorene božanske energije".

PISANI podaci o Svetoj Gori kazuju da su prvi monasi, docnije svetitelji, Petar Atonski i Jeftimije Solunski, stigli tek u 7. veku u surovi krš pod vrhom Atosa. Sveta Gora je ubrzo postala utočište monaha mistika i isposnika koji su bežali od islamskog progona iz svojih pustinjskih i planinskih naseobina u Egiptu, Siriji i Maloj Aziji.

Sledeći talas pustinjaka bili su kaluđeri-begunci iz romejskih gradova koji su stizali u 8. i 9. veku noseći ikone i relikvije, iako je to moglo da ih košta glave. Ikonoborački romejski vladari su poštovanje svetih slika i moštiju nazivali idolopoklonstvom i nemilosrdno su ih uništavali, kao i ljude koji su ih smatrali svetinjama.

Do kraja versko-građanskog rata, u kome su odneli pobedu, ikonobranioci su u pećinama na nedostupnim liticama Atosa čuvali spasene likove svetitelja.

MAŠTA je docnije učinila svoje, pa su stvorene brojne, gotovo identične povesti o čudesnim ikonama, najčešće Bogorodice, koje su same doplovile morem ili na neki drugi natprirodan način stigle u svaki svetogorski manastir. Odjek sećanja na ta vremena su i legende o čudima pustinjaka koji su živeli na liticama Atosa, pričajući s pticama, a neki od njih, kazuju priče, čak umeli i da prelete s jednog planinskog grebena na drugi.

Monasi koji su živeli potpuno sami ili u malim zajednicama, u pećinama i kolibama, bili su jedini stanovnici Atosa do 10. veka, kada je Sveti Atanasije Veliki, zvani i Atonski i Lavriot napravio prvi svetogorski manastir Veliku Lavru.

Otšelnici od spoljnog sveta, koji su suštinu monaštva videli u usamljenosti, skromnosti i podvigu pojedinca, zgroženo su posmatrali izgradnju velelepnog zdanja, prave tvrđave načičkane hramovima i konacima. Smatrali su to manifestacijom ljudske sujete nedostojnom Bogorodičinog vrta. Dodatno ih je ogorčio veliki broj monaha koji su došli da tu žive u udobnosti nezamislivoj za pustinjake-podvižnike i po pravilima manastirske discipline i hijerarhije, nalik onoj u kasarnama.

MONASI-SLOBODNjACI svetogorski žalili su se caru na Svetog Atanasija i njegov graditeljski poduhvat, ne shvatajući da je urbanizovanje Svete Gore upravo ideja vladara koji je nosio titulu Božjeg namesnika na zemlji. Sve što su bogotražitelji starog kova dobili bilo je pravo da i dalje žive u divljoj oblasti Bogorodičinog vrta koji se naziva Svetogorska pustinja.

Ova teško dostupna krševita oblast visokih golih vrhova, dubokih ponora i gustih šuma od žilavog rastinja i danas je pulsirajuće srce mistike i tajanstva Svete Gore, iz koga još uvek izviru legende.

Ovde se, kao ni na jednom drugom mestu na Atosu, ukrštaju racionalno i fantastično, istorija i mit.

U PRAISKONSKOM miru i divljini Svetogorske pustinje postaje kristalno jasno da je za razumevanje Svete Gore neophodno prihvatiti i legende i istorijske činjenice kao stvarnost, jer su na Atosu sve one, na svoj način, istinite. Kao što su istiniti i svi doživljaji Svete Gore, kojih ima isto koliko i ljudi koji su je posetili. Obično se to shvati tek posle povratka u spoljni svet. To je i razlog zbog koga svako ko je bio na Svetoj Gori želi da joj se vrati bar još jednom. Zato Atos opstaje duže od milenijuma kao civilizacijski paradoks, zemlja bez žena i dece, koja nikad nije ostala bez stanovnika.

Jedno proročanstvo kaže da je istorija Svete Gore Atonske počela sa pustinjacima i najavljuje da će se s njima i okončati. Oni će na Sudnji dan održati poslednju liturgiju pred konačni sukob Božje i Antihristove vojske, posle koje će nastupiti Carstvo nebesko.