Hilandarske staze i belezi

ZAŠTO je Hilandar bio i ostao toliko važan, iako se nalazi daleko od Srbije, na krševitom grčkom poluostrvu? Zbog čega su ljudi rizikovali glavu da bi stigli do njega i zamonašili se, samo da se broj srpskih kaluđera ne smanji ispod granice posle koje manastir prelazi u tuđe ruke? Zašto su pljačkaši kulturnog blaga opsedali Hilandar da bi se dokopali knjiga i dokumenata koji se u njemu čuvaju?

Kucao sam na mnoga vrata tražeći odgovore, a najviše sam ih dobio na neočekivan način, čitajući i slušajući priče o sudbinama ljudi bez kojih Hilandar verovatno ne bi postojao, a ako bi i postojao, ne bi bio srpski.

Kao i Srbija, Hilandar se bezbroj puta našao na ivici propasti, a onda se pojavljivali neki izuzetni ljudi koji su ga spasavali, ali su i oni i njihovi podvizi po našem ružnom običaju skrajnuti ili potpuno zaboravljeni.

S VREMENOM sam naučio i da razmišljam kao ljudi u srednjem veku, dobu vere, kada su država i crkva bile neodvojive, a Sveto pismo se koristilo kao šifrarnik kojim je tumačena prošlost, sadašnjost i budućnost. Tada sam razumeo značaj Atosa kao duhovnog sedišta "pravoslavnih ujedinjenih nacija" koje su se prostirale od Gruzije do Srbije, a pripadali su im svi narodi pod civilizacijskim uticajem Romejskog carstva.

Kada su Nemanja i Sava dobili dozvolu vizantijskog cara da sagrade nezavisni nacionalni manastir Hilandar, politički posmatrano, Srbija je postala punopravni član te zajednice, a srpski jezik i identitet su dobili međunarodno priznanje.

Hilandar je, posle gruzijskog Ivirona i italijanskog Amalfija, treći negrčki i prvi slovenski nacionalni manastir na Atosu.

SRPSKA carska lavra Hilandar je prvi veliki manastir na severnoj strani Atosa. Iz koje god luke da isplovite ka Svetoj Gori, prva stanica je jedno od hilandarskih pristaništa. Ko se ukrca na brod u Uranopolisu, iskrcava se u Jovanici na zapadnoj obali. Poklonik koji kreće iz Jerisosa silazi u Hrusiji, hilandarskoj arsani, pristaništu na istočnoj obali. U srednjem veku, kada je funkcionisao i kopneni put, hilandarsko imanje je bilo prvo na koje se nailazilo.

Ovakav položaj danas se čini veoma lepim, ali u srednjem veku, u vreme čestih gusarskih napada, Hilandar je važio za veoma opasno mesto. Nemanja i Sava su na njegovom prostoru zatekli samo ruševine prethodnih naselja i bogomolja koje su razbojnici razorili. Kada su velike pljačkaške flote počele da napadaju Atos, njegov "meki stomak" bila je upravo obala hilandarskog poseda.

NAUKA pretpostavlja da ime Hilandara potiče od manastira koji je ranije podigao izvesni Georgije Helandarije i koji je uništen u gusarskom napadu. Legende o poreklu imena Srpske carske lavre mnogo slikovitije opisuju njegov veoma nezavidan strateški položaj. Prvo predanje je simbolički prikazano kroz isklesane glave lavova razjapljenih čeljusti koje se keze sa zida priprate kralja Milutina, na hilandarskoj sabornoj crkvi posvećenoj Vavedenju Presvete Bogorodice.

Grčka reč hili - usta i leondarion - lavić, zajedno označavaju "lavlje čeljusti", a upravo tako izgleda uska hilandarska kotlina između strmih zelenih brda Mileja i morske uvale Hrusije pogodne za iskrcavanje.

PO DRUGOJ legendi, naziv Hilandar je kovanica nastala od grčkih reči "hilii" - hiljadu ili mnoštvo i "andara" - magla. Po predanju, krstaši koji su 1204. spalili i opljačkali Konstantinopolj krenuli su odmah u sledeći pohod, da orobe Svetu Goru. Kada se odred od hiljadu napadača iskrcao kod Hrusije i iz dva pravca počeo da nadire prema Hilandaru, njegova zaštitnica Bogorodica poslala je guste magle iz okolnih šuma da sakriju manastir.

Dezorijentisani krstaši su naleteli jedni na druge i počeli da se ubijaju. Od hiljade, masakr su preživela samo trojica. Oni su se pokajali i ponizno zakucali na manastirsku kapiju moleći kaluđere da ih prime u bratstvo Hilandara. Ova priča je prema modernim shvatanjima samo legenda, ali pažljiviji posetilac se zapita da li je zaista tako kada vidi likove krstaša-pokajnika s monaškim imenima Manuel, Isavel i Misail koji su naslikani na živopisu iznad ulaza u veliku hilandarsku trpezariju.

DANAŠNjI izgled Srpske carske lavre veoma je daleko od srednjevekovnog.

Kompleks koji su Nemanja i Sava završili 1198, srušen je tokom velike rekonstrukcije koju je izveo kralj Milutin krajem 13. veka. On je tada srušio prvobitni manji hram i sagradio monumentalnu sabornu crkvu s velikom pripratom. Njen današnji oblik formiran je u 14. veku, kada je knez Lazar dozidao još jednu veliku pripratu. Zidine "hilandarskog grada", tvrđave koja je štitila hramove i konake, gotovo u potpunosti su izmenile prvobitni izgled posle brojnih doziđivanja i preziđivanja. Razlozi za te promene bili su dotrajalost građevina, stradanje u nekoliko katastrofalnih zemljotresa i požara, ali i gubljenje smisla srednjovekovne odbrane u vreme vatrenog oružja i vekovne osmanske okupacije.

Ko želi da vidi kako je srpska carska lavra bar približno izgledala na svojim počecima, trebalo bi da prođe pored ulaza u manastir i nastavi stazom koja vodi ispod istočnog zida iz koga se diže dugovrati Savin pirg (kula) i maslinjaka.

KADA putić stigne do košnica velikog pčelinjaka kraj Hilandarskog potoka, treba skrenuti udesno i proći ispod lukova akvadukta. Njime je nekada u manastir stizala sveža voda iz izvora sa okolnih brda koja je sakupljana u centralni rezervoar Proto-voda (Proto nero). Tu još uvek stoji glatki neosvojivi tvrđavski zid, bez prozora i terasa kaluđerskih ćelija, strog i visok. Nad njim dominira Kula Svetog Đorđa, koja je ime dobila po paraklisu, kapeli posvećenoj Svetom ratniku Georgiju Pobedonoscu, Nemanjinom zaštitniku.

Nad bedemima Hilandara u prošlosti je stražarilo 12 visokih kula "strelnica" sa crkvicama-paraklisima, a najviša među njima bila je Savina, sa paraklisom Svetog Jovana Preteče. Ova elegantna motrilja i kula poslednje odbrane dominira nad Hilandarom i jedna je od njegovih najprepoznatljivijih simbola. Velika saborna crkva među zidinama simbol je Hrista, a 12 kapelica u kulama predstavljalo je apostole.