Spomenici na stazi Trojeručice

HILANDAR je jedini svetogorski manastir koji ima igumaniju, čudotvornu ikonu Bogorodice Trojeručice. Ona je stigla na čudesan način, stazom sa mora koja je postala sudbinska za Hilandar.

Put Trojeručice od manastira ka moru vodi kaldrmom pored kapelice nad čijim ulazom je naslikana priča u slikama koja opisuje kako se na tom mestu, čudom, iz Srbije na Atos vratila ikona Trojeručice koju je Sveti Sava dobio od jerusalimskog patrijarha uz patericu, arhijerejski štap Svetog Save Osvećenog. Ova ikona je bila slavna i pre nego što ju je Sveti Sava doneo iz Jerusalima, jer je iscelila odsečenu ruku Svetom Jovanu Damaskinu.

Prvi srpski arhiepiskop Trojeručicu je poslao bratu, kralju Stefanu Prvovenčanom, da čudotvornim moćima štiti Srbiju. Letopisi navode da je ikona nošena pred srpskom vojskom i da joj je donosila pobede, sve dok gramzivi velikaši nisu razorili Dušanovo carstvo. Tada su, kazuje legenda, monasi Nemanjine Studenice, majke srpskih manastira, stavili Trojeručicu na samar magareta koje su pustili da ide kud ga noge nose.

NEDUGO potom, hilandarce je usred noći probudio blesak nedaleko od manastira. Kada su izašli da vide o čemu je reč, zatekli su magarence sa ikonom. Monasi su je uneli u oltar, a ujutro su je zatekli na igumanskom tronu. Pošto se to unošenje u oltar i čudesno vraćanje na igumanski presto ponovilo nekoliko puta, Bogorodica se obratila kaluđerima: "Nisam došla da vi mene čuvate, već da ja vas čuvam".

Bogorodica Trojeručica se od tada nalazi na igumanskom prestolu, a zemaljski iguman sedi na tronu s njene desne strane, kao zastupnik Majke Božije. Zato pravoslavni vernici iz celog sveta, zbog ogromnog broja zahteva, čekaju i po tri meseca blagoslov za posetu Hilandaru i celivanje čudotvorne Trojeručice.

U VEKOVIMA posle pada Srbije, u vreme ropstva i seoba, Hilandar je ostao jedina institucija srpske države koja je živela bez dana prekida. U prozoru kapelice, na mestu gde se Trojeručica pojavila, uvek gori kandilo, kao putokaz ka Hilandaru i u najcrnjoj tmini.

Put Trojeručice vodi i pored monaškog groblja kraj crkve Blagoveštenja. Kada se njene dveri otvore, spoljno svetlo otkriva duge nizove ljudskih lobanja poređanih na visokim drvenim policama uz zidove prostrane odaje. Među lobanjama, pod ikonom Strašnog suda, blista crveno uskršnje jaje, ostavljajući dubok utisak na hodočasnika koji prvi put ovde kroči. Slično izgledaju sve manastirske kosturnice na Svetoj Gori.

POSETIOCI monaške republike koji stižu iz spoljnog sveta ostaju potreseni i zastrašeni kada uđu u njih i suoče se sa ovim svedočanstvom ljudske prolaznosti. Kaluđeri na Atosu, pak, uče da manastirske kosturnice nisu mesta straha i tuge. Oni ih smatraju čekaonicama za veliki dan posle Armagedona, kada će se odigrati konačna bitka dobra i zla. Posle nje će, po hrišćanskoj dogmi, Satanino carstvo biti poraženo i uslediće sveopšte vaskrsenje. Monasi Atosa život su posvetili pripremama za taj čas kada će se skeleti iz kosturnica pretvoriti u živa bića i izaći pred Božji sud koji će ocenjivati da li su pravednici koji zaslužuju večni život.

Monasi se sahranjuju skromno na malim grobljima. Na njima se može videti samo po četiri-pet svežih krstova, iako se monasi na njima sahranjuju stotinama godina. Na Svetoj Gori sve zemaljsko se smatra prolaznim, pa i nekropole, i zato na njima nema monumentalnih spomenika koji se smatraju simbolom ljudske sujete.

NA ONAJ svet monasi odlaze skromno kao što su i živeli, bez kovčega, umotani samo u crnu kaluđersku rasu, pokrivenog lica. Samo im se iznad glave postavljaju keramičke ili kamene ploče, da sleganje zemlje ne ošteti lobanju. Posle najmanje tri godine provedene u zemlji, mlađi kaluđeri vade skelet, kade ga tamjanom, odvajaju od odeće i peru u belom vinu. Na čeonoj kosti lobanje ponekad se olovkom crtaju krstić i duhovno ime pokojnika. Oprane lobanje stavljaju se na police, a ostatak skeleta u veliku zajedničku kriptu. Kosti kaluđera brižljivo se čuvaju u kriptama jer vlada uverenje da bez njih nije moguće uskrsnuće i izlazak pred Božji sud.

U monaškoj republici se smatra da po boji i mirisu skeletnih ostataka može da se proceni ko će zaslužiti rajsko naselje. Kosti pravednika, kažu kaluđeri, mirišu na bosiljak i imaju tamniju žutu nijansu, kao da su od voska. Manastirska hijerarhija nema nikakvu ulogu posle smrti, pa se dešava da skeleti najneznatnijih kaluđera budu cenjeniji od ostataka velikodostojnika.

POSLE kapele Trojeručice na putu ka Hrusiji prolazi se pored spomen-česme kralja Aleksandra Obrenovića, na mestu gde se 1896. sreo sa srpskim monasima i dao im novac kojim su isplatili velike dugove. Tako je poslednji Obrenović sprečio da Srpska carska lavra pređe u grčko vlasništvo. Spasilačku misiju pokušala je da zabrani Turska, pod čijom se vlašću Sveta Gora još uvek nalazila. Kralj Aleksandar Obrenović i oficiri u njegovoj pratnji, među kojima i budući vojvoda Živojin Mišić, nisu se uplašili.

Iznajmili su barku, obukli svečane uniforme, opasali sablje, napunili revolvere i doplovili u Hilandar kao prva svetogorska misija obnovljene države Srbije. Pored novca za isplatu dugova, doneli su i kraljevski dar, ogroman purpurni, srebrom i zlatom izvezeni barjak koji i danas visi iznad ulaza Milutinove priprate saborne Bogorodičine crkve u Hilandaru.

OD ČESME kralja Aleksandra Obrenovića počinje aleja visokih čempresa koja se završava krstom i maslinom, obeležjima mesta gde se sa svetogorcima sastao 1345. car Dušan. Sveta Gora Atonska tada se nalazila u njegovom carstvu, a srpski vladar je, prvi u istoriji monaške republike, uveo godišnje finansiranje manastira iz državnih prihoda.

Najveće donacije dobili su Hilandar i strogi zilotski Esfigmen, čiji su monasi ponudili ktitorstvo Dušanu, što je on prihvatio, a to pravo i obavezu preneo je i na sina Uroša. Tuda su Dušanovi vitezovi u nosiljci nosili caricu Jelenu da ne bi stala nogom na tlo Svete Gore. Ona je dala velike darove manastirima, a naročito Savinoj keliji u Kareji, čija je zaštitnica postala.