Nemanja je srpski biblijski Avram

JUTRENjE u Hilandaru je mistično i ispunjeno mirisom tamjana u polutami hrama, a radosno i potresno lepo kada ga, kroz zid, slušate u svitanje naslonjeni sa spoljne strane, dok se duboki glasovi hora mešaju sa cvrkutom ptica koje sleću na bogato zelenilo Nemanjine loze koje se raširilo između hrama i kupole cisterne.

Tako je, kažu predanja, gledajući u ljubičasto nebo nad Atosom kroz prozor kelije, pojanje iz svoje zadužbine slušao u poslednjim zemaljskim danima Stefan Nemanja.

Njegova kelija nalazila se iza oltarskog dela crkve, u konaku koji više ne postoji, negde između današnje zvonare i Savinog bunara. U njoj se odigrao poslednji čin životne drame velikog vladara i ratnika. Kada je osetio da mu se bliži zadnji čas, okupio je monahe da budu svedoci poruke koju je namenio svojim nastavljačima.

OD SINA Save zatražio je da mu na pod prostre podmetač od trske, a da mu umesto jastuka stavi kamen ispod glave. Poruka je bila kristalno jasna: vladari su samo ljudi koji na kraju odlaze u grob gde zemaljska moć i bogatstvo ne znače ništa. Večna su samo ljudska dela posvećena neprolaznim vrednostima.

Takvo delo bio je Hilandar, tvrđava srpske vere i jezika, izgrađena na opasnoj srednjovekovnoj granici Svete Gore, nalik Srbiji na predziđu pravoslavnog sveta.

Hilandar je bio kruna životnog dela Stefana Nemanje, koga Sveti Sava u žitiju naziva Avramom, opisujući očev dolazak na Svetu Goru. U srednjem veku, kada je Biblija bila priručnik za poimanje sveta, Savino poređenje je bilo jasno.

NEMANjA je bio preslikani utemeljivač naroda Izrailja, patrijarh koji je zajedničkom verom okupio 12 raštrkanih plemena, stvorio naciju i dao joj Obećanu zemlju.

- Da bismo razumeli značaj Hilandara, moramo prvo upoznati Nemanju - kaže istaknuti medijevista, profesor dr Vlada Stanković sa Filozofskog fakulteta u Beogradu. - Nemanja je, kao i Avram - praroditelj. On okuplja srpska plemena i ujedinjuje ih oko nacionalne srpske crkve. Sveti Sava operativno završava poslove njenog stvaranja, ali iza njega sve vreme stoji Nemanjina tiha i zapanjujuća moć. To se vidi i u činjenici da Sava ne okoliši, već ide pravo u Svetu zemlju, gde u Jerusalimu i na Sinaju Nemanjinim zlatom kupuje velike manastire, a drugima daje priloge. Posle toga se na zidovima ovih hramova pojavljuju živopisi Nemanje, Simeona Mirotočivog, i žene mu Ane, svete Anastasije, a manastiri Svete zemlje poju u njihovu čast. To je tadašnja "globalna televizija", preko koje svet upoznaje Srbiju.

SVETI Sava je promišljeno stvarao očev kult i gradio oreol oko "srpskog Avrama", tvorca nacionalnog i državnog identiteta.

- Nijedan detalj nije bio prepušten slučaju - naglašava dr Stanković. - Na primer, prema podacima iz Savinog žitija Nemanja je dobio najdražeg sina, Rastka, kada je imao više od 60 godina, što je frapantna sličnost sa biblijskim Avramom, koga Bog nagrađuje potomkom u veoma poznom dobu. Istorija koristi Savin podatak da je Nemanja rođen 1113, a umro 1199, i po toj računici vladao je do 83. godine, kada se odrekao svetovnog života, otišao na Atos, sagradio Hilandar i umro. I u doba današnje medicine, teško je zamisliti Nemanju u poznim godinama, kada je većina njegovih vršnjaka odavno pokojna, kako učestvuje u bitkama i vodi javnu i tajnu politiku od Nemačke do Konstantinopolja.

ISTORIČARI priznaju da o Nemanjinim delima znamo mnogo, a o njemu samom - gotovo ništa, što je još jedna sličnost s tajanstvenim biblijskim Avramom. Nije sigurno ni kada je rođen, ni da li mu je Nemanja bilo pravo ime, ili ga je dobio tek na drugom krštenju.

Jednako je tajanstven i starozavetni Avram. Tajna je i zašto je baš Nemanji, najmlađem od četiri sina srpskog župana, car Manojlo Komnin dao visoku aristokratsku titulu. Da bude još čudnije, on mu je dao u baštinu, lično vlasništvo, vojno-strateški veoma važne i bogate rudonosne oblasti.

- Isti taj Nemanja se zatim osamostaljuje i uspešno parira najmoćnijoj zemlji tadašnjeg sveta državničkom veštinom, vojskom, znanjem i bogatstvom, za koje nemamo pojma gde ih je stekao - ukazuje dr Stanković.

NEMANjINE pobede nad romejskom vojskom toliko su razbesnele cara Manojla Komnina da je lično poveo pohod na Srbiju. Srpski veliki župan mu je i u toj bezizlaznoj situaciji priredio iznenađenje. Nije želeo da žrtvuje narod u samoubilačkom ratu. Vizantijskog cara dočekao je sam, bosonog, pokidanih rukava, sa užetom koje je vezao oko vrata. Izašao je pred imperatora pružajući mu balčak mača čije je golo sečivo držao u šakama.

- Car vodi poraženog srpskog župana ulicama Konstantinopolja u trijumfalnoj povorci, dok ga svetina grdi i gađa svim i svačim, zabeležili su vizantijski hroničari. Njih fascinira to što se kršni Nemanja ne obazire na rulju, već ponosito hoda, što zbunjuje i gomilu. Car ga ne ubija, niti baca u tamnicu, već ga uvodi u palatu i mesec dana mu pokazuje najveći grad sveta, Konstantinopolj, centar blistave kulture. To je nezapamćen i neobjašnjiv tretman zarobljenika. Posle toga je Nemanja, koji je u Carigradu politički doživljavan kao zapadnjak, stvorio srpski civilizacijski i državni identitet oslonjen na Vizantiju - navodi dr Stanković.

POSLE Nemanje, naslednici rimskih careva u Konstantinopolju više ne smatraju Srbe varvarima, već civilizacijski ravnopravnima.

- Njegov sin, Stefan Prvovenčani, oženio se vizantijskom princezom i dobio neverovatnu titulu sevastokratora, čime je postao član uže carske porodice. Kada se vratio u Srbiju, Nemanja je podigao monumentalne hramove u kojima je stvarao srpski državni kult. Vrhunac njegovog dela bila je izgradnja Hilandara na Svetoj Gori. To je bio zaokret koji je Srbiju sa seoskih putića i kozjih staza doveo na auto-put istorije, gde smo i danas - zaključuje dr Stanković.

Južni zid saborne crkve Hilandara krasi samonikla prastara vinova loza koja raste iz groba velikog župana Stefana Nemanje. Tokom više od osam vekova postojanja Hilandara, ona je nadživela požare, katastrofalne zemljotrese i bolesti koje su sušile svetogorske vinograde. Još od 15. veka, postoje pisana svedočanstva da zrna njenog grožđa pomažu nerotkinjama. Izuvijana i stara, a još uvek bujna i zelena, Nemanjina loza je u svetogorskom predanju simbol neuništivosti.