Bratstvo čuvara srpske knjige

DANAŠNjA hilandarska biblioteka nalazi se u konaku kraj Savinog pirga, zaštićena je, uređena i klimatizovana. Njen najvredniji deo, rukopisni, čuva se u specijalnim sefovima i retko pokazuje zbog vekovnih loših iskustava s kradljivcima.

Upravo su pljačkaši kulturnog blaga smislili priču da su srpski kaluđeri bili prosti ljudi koji nisu marili za knjige, već su ih nemarno bacali u budžake odakle su ih "spasioci" nosili u Beč, London, Minhen, Moskvu...

Stvari su stajale potpuno drugačije. Hilandarci su i te kako poznavali vrednost svojih knjiga, ne samo duhovnu već i praktičnu. Kad god su išli u Rusiju da od cara traže dozvolu za sakupljanje priloga za manastir, oni su mu nosili knjige koje su primane kao izuzetan dar. Najviše ih je cenio Ivan Grozni, koji je bio ponosan na srpsko poreklo po majčinoj liniji i davao najveću pomoć. Zahvaljujući izuzetnim rukopisnim knjigama, Hilandar je dobijao naklonost careva i plemića i docnije kada su svi drugi prihodi presahli.

SRPSKI vernici rasejani od Dalmacije do Kijeva bili su vodeći darodavci svetogorskih manastira sve do velikog Bečkog rata 1683, koji je hrišćanska Sveta liga povela za oslobođenje Evrope od Osmanlija. Srbi su se uključili masovno u ratna dejstva, što im Turci nisu oprostili. Osmanske vlasti počele su da stežu obruč oko Hilandara, jer su srpski kaluđeri sa Atosa, čuvari jezika, pisma i tradicije, bili i nosioci i podstrekači slobodarskih ideja. Turci su zato otvoreno podsticali ambicije Grka, a zatim i Bugara da preuzmu srpsku carsku lavru.

Manastir su preopteretili nametima i nisu dozvoljavali srpskim hodočasnicima da ga posećuju, da bi sprečili da doture novčanu pomoć. Nisu dozvoljavali ni dolazak novih kaluđera. Cilj je bio da Hilandar zapadne u dugove i da se broj srpskih monaha smanji ispod osam, čime bi, po svetogorskim zakonima, automatski prešao u grčke ruke.

TURCI su u manastir doveli veliki broj privilegovanih grčkih i bugarskih monaha da bi isterali siromašne srpske kaluđere, ali ni to nije uspevalo. Hilandarci su svoje bitke bili sami, jer ni oni, ni srpski narod nisu interesovali velike hrišćanske sile, kojima je Balkan bio van fokusa politike. Situacija je počela da se menja od 1804, kada je podignut Prvi srpski ustanak. Evropa je sa zaprepašćenjem pratila ratne uspehe jednog malog zaboravljenog naroda koji se niotkuda vratio na istorijsku pozornicu. Uspeh Drugog srpskog ustanka i početak formalne obnove državnosti Srbije probudio je ogromno interesovanje i ambicije velikih sila za širenje uticaja na Balkan. Počela je potraga za informacijama o balkanskoj istoriji i narodima.

- Politički motivi početkom 19. veka pokreću lovce na starine svih sila zainteresovanih za Balkan - kaže istoričar prof. dr Veljko Đurić Mišina. - Srpske knjige su bile najstariji i nepobitan dokaz o civilizovanoj državi, prosvećenosti i pismenosti srpske elite u srednjem veku. To nisu samo bogoslužbene knjige, već i dokumenti i hronike pisane za praktičnu državnu upotrebu tadašnje srpske elite. Sličnih rukopisa na Balkanu nije bilo. Srpske starine su korišćene u naučne svrhe, ali i u političke, ugrađivane su u baštinu drugih nacija, često su skrivane i uništavane.

KRAĐA srpskih knjiga sa Svete Gore ponekad je imala i dobre strane, jer ih je bar sačuvala od nestanka. Naime, mnogo rukopisa uništili su grčki fanarioti, a bugarski kaluđeri su ih krali da bi ih predstavili kao svoju baštinu. Jernej Kopitar, član bečke dvorske biblioteke i cenzor slovenskih knjiga, angažovao je Otenfelda, austrijskog diplomatu u Carigradu, da potplati turske vlasti i grčku crkvu kako bi mu dozvolile da uzme srpske rukopise.

- Austrija je, iz političkih razloga, bila zainteresovana da sa Svete Gore, a naročito iz Hilandara, pokupi sve slovenske rukopise i prebaci ih u Beč - navodi prof. dr Mateja Matejić.

OTENFELD iz Hilandara i Zografa odnosi 12 dragocenih rukopisa, a austrijski konzul Mihanović, Hrvat, vara svetogorske monahe i krade šest vreća knjiga. Rusija, takođe, šalje agente na Atos, a prvi među njima Viktor Gligorovič ostavio je svedočanstvo o bratstvu čuvara biblioteke Hilandara. Posle učestalih krađa oni su dragocene knjige i dokumente počeli da skrivaju u najneuglednijim prostorijama manastira.

Gligoroviču su oprezni hilandarci na jedvite jade jedne večeri pokazali hrisovulje skrivene među savremenim štampanim knjigama. Zatim su ga odveli u vrlo mračnu sobu, kod trpezarije, gde su skrivali 150 starih rukopisnih knjiga. U Savinom pirgu su mu pokazali manuskripte među kojima je bilo 20 rukopisa, starijeg porekla od svih koje je video u Hilandaru. Već sutradan nije mogao da pronađe ovo knjižno blago na mestu gde mu je pokazano, jer su ga tokom noći srpski kaluđeri sakrili u druge prostorije.

- RUSKI agenti tragali su za srpskim knjigama, jer su one najstariji spomenici slovenske književnosti. Ni carska Rusija, Treći Rim, nije imala tako stare rukopise, neprocenjive kulturne i političke vrednosti. Želja Rusije da bude centar pravoslavnog i slovenskog sveta zahtevala je i posedovanje najvrednijih starina - objašnjava istoričar prof. dr Veljko Đurić Mišina.

Vodeći ruski "sakupljač" kulturnog blaga, arhimandrit Porfirije Uspenski, posle misije na Atosu 1846, u Rusiju je odneo i Marijinsko jevanđelje, najstariju poznatu srpsku knjigu, pisanu krajem 10. veka. Uspenski je "pozajmio" i Vukanovo jevanđelje iz 12. veka iz Karejske ćelije Svetog Save. Iz Manastira Svetog Pavla, čiji su ktitori Brankovići, ukrao je 12 listova bogato ilustrovanog Radoslavljevog jevanđelja. Uspenski je 1846. izneverio poverenje hilandarskih monaha i iscepio list Miroslavljevog jevanđelja. Kaluđeri su u letopisima ostavili zanimljivu zabelešku iz 1896, kada je kralj Aleksandar Obrenović posetio Hilandar. Tada je dobio na poklon Miroslavljevo jevanđelje, u znak zahvalnosti što je isplatio dugove Srpske carske lavre, spasavajući je tako od opasnosti da padne u tuđinske ruke. Dva dana kasnije, u manastir je stigao neimenovani posetilac iz Sankt Peterburga tražeći da otkupi dragoceno jevanđelje, ne pitajući za cenu.

SUTRA: Srpsko zaveštanje u Vatopedu