Srpsko zaveštanje u Vatopedu

GRAD manastir Vatoped, drugi po hijerarhiji na Svetoj Gori, udaljen je od Hilandara 15 kilometara, odnosno nešto više od četiri sata pešačenja drevnom stazom. Njome su hodali vatopedski monasi Simeon i Sava dok su gradili Srpsku carsku lavru.

Put od hilandarske kapije ka Vatopedu je isti onaj kojim se dolazi u Esfigmen, samo što posle zilotskog manastira treba nastaviti naviše do vidikovca sa raskrsnicom. Tu se skreće desno, stazom preko stena na kojoj se povremeno prepoznaju izlizane uklesane stepenice. Kada se zađe pod krošnje drveća, taj jedva vidljivi puteljak pretvara se u pravi put popločan vekovima starim vizantijskim opekama. Monasi kazuju da su Nemanja i Sava napravili ovaj put između bratskih manastira Hilandara i Vatopeda u kojima se odvijao poslednji čin stvaranja samostalne srpske države i nacije.

U VATOPEDU je živela duhovna elita Vizantije. Odabrani mladi patriciji ovde su se obrazovali za buduće arhijereje, "ribare ljudskih duša". Po povratku u spoljni svet, njihov zadatak je bio da usmeravaju duh, moral i politiku pravoslavne vaseljene. Vatopedski učitelji nisu bili samo učeni kaluđeri. U lepim konacima živeli su i pripadnici vizantijskog plemstva, korisnici adelfata.

Ova institucija bila je nešto nalik tajm-šeringu za bivše visokopozicionirane aristokrate, koje su ovde nalazile utočište kada padnu u vladarsku nemilost i pri smenama dinastija. Nemanja je učinio sve da mladi knez Rastko postane vatopedski monah i da se obrazuje uz elitu Romejskog carstva, hrišćanskog Rima, najveće civilizacije planete u tom času.

VEĆINI će ovo zvučati kao potpuna jeres u odnosu na popularno predanje o Rastku, po kome se on zakaluđerio i postao Sava u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona, zvanom Rusik. Reč je o tome da je ta verzija priče smišljeno napravljena za najširu javnost, ali su već srednjovekovni Savini učenici ostavili i prava istorijska svedočanstva, za prosvećeniju i racionalniju publiku, državnu elitu.

No, hajde prvo da analiziramo popularno predanje.

Rastko je, po toj priči, u društvu anonimnog monaha, munjevito i bez predaha prejahao 750 kilometara između Srbije i Atosa. Ko god se vozio bar desetak sati do ovog dela Grčke, trebalo bi da razmisli kakav su nadljudski poduhvat begunci izveli. Oni su prevarili i sve Nemanjine straže i patrole. Štaviše, prošli su i kontrole vizantijskih vlasti i monahe čuvare svetogorske granice, od kojih je Nemanja tražio pomoć. Tako nešto bi bilo moguće samo ako su vizantijski car i Prot, starešina Svete Gore, namerno skrivali mladog srpskog kneza. Ovakav scenario je malo verovatan, jer bi značio direktan izazov Nemanji da uzvrati najsurovijom odmazdom, na primer po episkopima u Srbiji, koji su tad bili Vizantinci.

PO PREDANjU, najbolji srpski konjanici stigli su Rastka na Atosu pre nego što se zamonašio, ali su ih kaluđeri Rusika prevarili i podnapili te naivne Nemanjine vitezove. Ovi su zadremali, iako im je nad glavom visila stroga kazna vladara ako mu ne vrate sina. Ruski monasi su to iskoristili da na brzinu izvedu postrig kneza Rastka u monaha Savu.

To je priča u koju većina ljudi i danas veruje, ne razmišljajući dublje o njoj. Ona je lepa, ali u stvarnosti neostvariva, što je bilo jasno ljudima u srednjem veku. Onima koji su umeli da čitaju, Savin biograf Teodosije Hilandarac je u žitiju oca srpske crkve nedvosmisleno predstavio istorijsku činjenicu da je Rastko Nemanjić, bivši knez Huma, zamonašen u Vatopedu, gde je i dobio ime Sava. Rastko je u malom i siromašnom manastiru Rusiku proveo samo iskušenički period, i to kraći od obaveznih godinu dana, što ukazuje na njegov izuzetan i povlašćen status. Zatim je prešao u Vatoped, po želji svog oca, svetogorskog prota i vatopedskog igumana, navodi Teodosije.

KADA se pomeri u stranu zavesa izatkana od dogme i legendi, realna pozornica događaja na Svetoj Gori krajem 12. veka postaje mnogo razumljivija i intrigantnija. Okvir za ovu sliku je odluka cara Isaka Anđela da uda sinovicu Evdokiju za Stefana Nemanjića, naslednika trona Srbije, države u usponu. Vizantijski car, uz nevestu je na srpski dvor, kao politički miraz, poslao i ugledne duhovnike-diplomate. Njihov zadatak je bio da Nemanjiće i Srbiju duhovnim uticajem što čvršće vežu i podrede Vizantiji.

Grčki hroničari kažu da je Rastko došao na Atos pod uticajem vizantijskih kaluđera. Nemanja je želeo da njegov sin postane srpski duhovni vladar i počeo je da radi na njegovom premeštanju na elitni univerzitet Vatoped, razervisan za romejske aristokrate. Nemanja je znao koliko je zlato ubedljiv argument i počeo je njime da zasipa mali Rusik. Istog trenutka počelo je da raste interesovanje velikog Vatopeda za Rastka. To svedočanstvo ostavio nam je Savin biograf i učenik, hilandarac Domentijan.

DRUGI hilandarac, Teodosije, Domentijanov učenik, otkriva da su svetogorski prot i vatopedski iguman munjevito odlučili da Rastka "prime u svoj dom da bi ugodili ocu njegovom". Za Rastkov dolazak u Vatoped odabran je najsvečaniji dan, praznik manastirske slave Blagoveštenja. Može se samo zamisliti scena kad na takvom slavlju u prisustvu okupljene vizantijske svetovne i duhovne elite iguman izvodi postrig srpskog kneza Rastka, dajući mu monaško ime Sava i crnu rasu. Putopisci toga doba su Savu i dalje titulisali kao srpskog kneza, a ne kao kaluđera.

Kada se u vatopedskoj arsani iskrcao bivši moćni veliki župan Stefan Nemanja kao shi-monah Simeon, ogromni nemanjićki darovi celoj Svetoj Gori od tada su postali još veći.

UBRZO je Sava otišao u Konstantinopolj i direktno pregovarao s carem Aleksijem Trećim Anđelom, čija je kći bila udata za njegovog brata Stefana, naslednika srpskog trona.

Od vladara je dobio dozvolu za podizanje zadužbine - samostalnog srpskog manastira Hilandara, kao "poklon večni", nezavisan i od vlasti cara i od svetogorskog poglavara. Nemanja i Sava su za samo dve godine izgradili manastir, treći nacionalni i nezavisni na Svetoj Gori, a prvi slovenski. Tim činom su Srbi priznati kao samostalna nacija pravoslavne vaseljene. Danas se takav uspeh može porediti samo s primanjem u Ujedinjene nacije.

SUTRA: Savina dobrodošlica u Karakalu